Ох тужне сеј пјесни с уздахом сложене Писац: Џоре Држић
Из зборника Никше Рањине
* * *
Ох, тужне сеј пјесни с уздахом сложене,
у сузах с бољезни цић муке љувене,
слишат ки их буду, да мене пожале,
а себе да бљуду љубави ку хвале.
Љубав, ка небеса и вас сî свит влада, 5
прî нер ме јур свеза и жесток труд зада,
му младос нахођах да ми ју сви славе,
ку рајски провођах чисто без забаве;
јер имах мир мени врх свега угодан
и живот блажени тер покој слободан; 10
ни мњах да ка липос може ме чим смутит,
љувену да крипос ја будем ућутит.
Охол тијем завиђах сам свому покоју,
најлише кад виђах ки служе госпоју,
рањени до душе самохоћ гди слиде 15
у жељах с ке туже и вехну и блиде.
Рецијех: нî разбора ни ума, ни вида,
ни хају зазора од људи ни стида;
зач нигдар разумну тај љубав не уди
јак томуј безумну ње гнивом ки блуди. 20
Ето сад од звизда мир ми тај разлучи,
против ми још изда живот мој да мучи;
ар сваку охолас достојно би снизит,
а љубав и ње влас свршено узвисит.
Из даблинског рукописа
* * *
Ох тужне сеј пјесни с уздахом сложене
У сузах с бољезни цић муке љувене,
Слишати ких буду да мене пожале,
А себе да бљуду љубави ку хвале.
Љубав ка небеса и вас свит влада, 5
При нер ме јур свеза и жесток труд зада,
Му младос нахођах да ми ју сви славе,
Ку рајски провођах чисто без забаве,
Јер имах мир мени врх свега угодан
I живот блажени тер покој слободан. 10
Ни мњах да ка липос може ме чим смутит,
Љувену да крипос ја будем оћутит.
Охол тијем завиђах сам свому покоју
Најлише кад виђах ки служе госпоју,
Рањени до душе самохоћ гди слиде 15
У жељах с ке туже и вехну и блиде.
Рецих: ни разбора ни ума ни вида,
Ни хају зазора од људи ни стида,
Зач нигдар разумну тај љубав не уди,
Јак тому безумну ње гнивом ки блуди. 20
Ето, сад од звизда мир ми тај разлучи,
Против ми још изда живот мој да мучи,
Ар сваку охолас достојно би снизит
А љубав и ње влас свршено узвисит.
У број се тијем видим опћене болости 25
Тер велми ја стидим сам својом младости.
Извор
Стари писци хрватски, књига 33, Џоре Држић: Пјесни љувене, страна 13, Југосалавенска академија знаности и умјетности, Загреб 1965.
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Џоре Држић, умро 1501, пре 523 године.
