Од тебе чух ја рит, кад ти цвил одкрих мој... Писац: Динко Златарић
* * *
ПЈЕСАН LXXXVII
Од тебе чух ја рит, кад ти цвил одкрих мој:
„Да те још виђу умрит, вјероват нећу тој."
Од срџбе густ облак прикри ти савише
очију свијетли зрак и лица т' зблидише,
Која ствар повенут чини ми, тер веће 5
не смићу поменут од моје несреће,
сведе дат сред усти још молбе ке језик
храни да т' изусти за срцу изнаћ лик.
Јер остах поражен уфање изгубив
да ће бит утажен проћ мени љувен гњив, 10
кад слиших за мој вај и за мој вјечни плач,
да веља липос тај мäлê је вире тач.
Нисам ја у чем тад прихинил сам себе,
покле ти гледаш сад гди пуштам дух с тебе,
и чекаш још мени за мал час обратит 15
твој поглед жудјени ки може смрт скратит.
Мраморе притврди, невиро велика,
што живот погрди праведна чловика?
Или је невира, или тва немилос,
у прах ме већ тира љувена усилос.20
Извор
Стари писци хрватски, Југославенска академија знаности и умјетности, књига XXI, Дјела Доминика Златарића, стр. 216-217, Загреб, 1899
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Динко Златарић, умро 1613, пре 411 година.
