Од свитле данице тко таз би ки сконча Писац: Џоре Држић
Из зборника Никше Рањине
* * *
Од свитле данице тко тај би ки сконча
неумрло јур лице, прилипше од сонча?
Гди се зби тај крипос, за љубав зна ли тко,
тер досле ње липос тамнује овако?
Једа је у рају с анђели узишла, 5
свитовни да знају одкуд бîше пришла?
Ох, ако тој може игдар бит на сај свит,
не чин' ме, мој Боже, веће без ње живит,
рано да му младос огрди смрт тамна
ка свиту сву радос узет не би срамна. 10
Ер она једино све т' ми би блаженство,
мимо ку ја ино не жељах краљевство;
тај само не мени, ну бîше од свита
славан глас почтени и дика очита.
Јур са мном тим цвили све Божје створен'је, 15
све нам се раздили наше урешен'је;
и сва чâс и гизда сај нам свит остави
ка врх свитлих звизда цавтише у слави.
А рај се весели и у њем сва младос,
ар нам сте вазели свршено сву радос. 20
Ох, ку сте још свитлос, блажени, желили,
од Бога за милос сад ју сте примили.
Напомена
Стих 3-16 акростих Џорети; стих 17-22 неће бити акростих Јао, јер би по дубровачком говору
требало да је Јаох. (Милан Решетар)
Из даблинског рукописа
* * *
Од свитле данице тко таз би ки сконча
Неумрло јур лице прилипше од сонча?
Гди се зби тај крипос, за љубав зна ли тко?
Тер досле ње липос тамнује овако.
Једа је у рају с анђели узишла, 5
Свитовни да знају откуд бише пришла.
Ох, ако тој може игдар бит на сај свит,
Не чин' ме, мој Боже, веће без ње живит'
Рано да мû младос огрди смрт тамна,
Ка свиту сву радос узет не би срамна. 10
Ер она једино све т' ми би блаженство,
Мимо ку ја ино не жељах краљевство.
Тај само не мени, ма бише од свита
Славан глас почтени и дика очита.
Јур са мнозијем цвили све боже створење, 15
Све нам се раздили наше урешење,
I сва час и гизда сај нам свит остави,
Ка врх свитлих звизда цафтише у слави
А рај се весели и у њем сва радос,
Ар нам сте вазели свршено сву младос. 20
Ох, ку сте још свитлос, блажени, желили
Од Бога за милос, сад ју сте примили.
Извор
Стари писци хрватски, књига 33, Џоре Држић: Пјесни љувене, страна 60-61, Југославенска академија знаности и умјетности, Загреб 1965.
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Џоре Држић, умро 1501, пре 523 године.
