"О весела мâ диклице,
с ке се живот мој замрси,
љувено ти твоје лице,
сњежане су твоје прси.
Ах, тако ти прам злаћени
увијек свијетао тако био
и тако ти цвијет румени
усред усти свеђ цаптио!
Немо' мени забранити
по све данке љепос твоја
што икада пожудити
буде жељна душа моја.
Паче вазда поклони ми
све љувено сладко благо,
нека младос моја прими
све што је мило, све што је драго.
Весео поглед, свијетле очи
кажи у доба мени свака
да ме сунце од источи
ја уживам без облака.
Да се будем огледати
ја у мому у суначцу,
и да видиш себе сјати
кроз ме очи у срдачцу."
Љубмир, пастир драг и мили,
ову пјесан зачињаше
срамежљивој својој вили
у скуту га ка држаше.
