О сину Давидов, љубави горушта,
ки за нас од Жидов убит се допушта,
молим те молећи за жељу ку т' ношу,
ку жељом желећи у жељах ја прошу.
Ужежи од твоје жив огањ љубави,
у срце тер моје да гори постави;
нека се ја спражу, нека грем вас у плам
за тобом, јер дражу тебе ствар не имам.
Нека се ја сатрем, нека се сатрем вас,
за тебе да умрем, како мреш ти за нас;
нека ме на крижу разапну с тобом сад,
нека ме изрижу сви ножи, - ја сам рад!
Истом ме не остав', истом се не дијели
од мене тва љубав, докли сам у тијели;
докли се дух у скут Абрамов мој згледа,
гди ова тешка пут по себи доћ не да.
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Шишко Менчетић, умро 1527, пре 497 година.
