ОРАЦИО МАЖИБРАДИЋ Г. МАРТОЛИЦИ РАЊИНИ
По твојој познах ја, приатељу драги мој,
да ћути свијес твоја величак непокој,
и да свеђ кроз њеку нехарну у рати
зазиваш смрт прику, да ти дни прикрати,
не знајућ на сај свит, илити боље јес 5
живјети, или умрит', за скратит' туј болес,
тер питаш у мене, у пјесни лијек и свјет
теј муке љувене да т' будем сповидјет':
гдје може извидат' болестан рану виек,
и помоћ друзим дат', тко себи не има лијек? 10
Како ли умије свјетоват' једнога
свршено један, ки је безуман од свега,
како ја несрећан, ки ћутим на свити
повећу бољезан, нег' ли је ћутиш ти?
Твој разум богати добар је свјетоват' 15
и помоћ свијем дати, ки ти је буду искат'.
Тим ме се остани, а вили тој с вјером
срдашце тве храни, пасућ тач чемером,
истући сам себи не пристав дан и ноћ
у такој потреби тој жељи на врх доћ', 20
и моли и цвили, и крепко свак час стој,
једа те помили, и да ти драг покој.
А мени врх јада, молим те рад бога,
горега, чуј, не да, 'ер не имаш разлога.
Начина инога, помоћи твоје цић, 25
не има ван тога. Твој Мажибрадић.
Из Конавли на 15 коловоза 1617.
Умил'јен и вас колик твој слуга О. M.
