Покли се одили
од мене далече, пријатељу мој мили,
вјетри те и море свуд здраво носили.
Болес, ка свијес ми уби,
све би рек, да вели: ствар, која се љуби,
када се одијели, полу се изгуби.
Виђу сад, да душа
на свиту овому ино вик не куша
разми јад, ким наш слух сметно се заглуша.
Право ти сад вељу,
ер без тве пријазни, пријазниви пријатељу,
мало се вику ја з друзима весел'ју.
Ти с' храбрен у боју,
а на тву вридну свис рити ову достоју,
да с' велми надишал свим душу свакоју.
Од срца хваљена
од твога при мени остаје спомена
и стаће при мени све вике времена.
Ер љубав, коме свијес
од мудрих веже се, на грло моје јес
поставил', добро знај, неиздришан прем тврд вез.
