Велика је на сем свити
твоја љубав тај срчана,
ком ти желиш притворити
у славица кобна врана;
ки сликује к мрклој ноћи, 5
ки навиешта својом пјесни,
гди год буде прић' и доћи
жалос туга, плач с бољезни;
како но ћу и ја теби,
пријатељу, сада риети 10
тугу, ка ме граби к себи,
и која ми не' да пјети;
нека ти се очитује
злед, кој немож' дат' ми помоћ,
ком срдашце мо'е болује 15
непокојно и дан и ноћ.
Није узрок дробниех птића,
ни подложна немоћ лиеку
да ме н тому може срића
али човјек помоћ' виеку, 20
нег' одкли се моја вила,
ка ми чини пјет' њекада,
тамнием рухом обакрила,
одтле цвилим и ја сада.
Пуно ми је срце зледи. 25
памет мисли, суза очи,
спомена ме пјесни увриеди,
а све скупно смрт узрочи.
Разлучан сам сну слаткому,
јестојска ми свака уди, 30
а врх свега у злу тому
сатира ме немир худи.
Бјежим дружбе тја далече,
самос ми је омилила,
нег' што желим, смрт најпрече 35
једа би ме садружила.
Са мном битје није моје,
отиш'о сам ја њекуда;
јаох! битје моје гди је?
Јаох! несрећо моја худа! 40
Не сја мени сунце оној,
ке ми сјаше, кад бјех са мном,
сврну ми се у непокој
све дан биели ноћи тамном.
Ах! несрећо, ка се роди 45
за'едно са мном у једно вриеме,
што се ово мени згоди?
Смрти, сатри моје име,
тер би и мој стан тамнило,
како и моје рајске виле, 50
одасвуда обавило
ради смрти моје миле.
Пријатељу мој љувени,
већ није живјет' мој младости,
не спомињај кроз тој мени 55
ни весеље, ни радости,
нег' ако мож' гди с ком боли,
скупи туге, плач сузами,
да братински тој наполи
раздиелимо меју нами. 60
У тој ти чу погодити
веле веће, нег' ти желиш,
бог те уклони, и свегј бити
справан, ако с чием узцвиелиш.
А што живот мени обиташ 65
с благом, ке ти 'е срећа дала,
да си справан мени да даш,
велика вам на то хвала.
Ну то сдржи хранећ себи
за потребу дузиех л'јета, 70
ер видимо, да под неби
ниједна ствар ни' вјековита.
А мени је, знај, очито.
да ће прије живац ками
сатрт' вриеме становито 75
него љубав меју нами.
Нити сумњим ја на свити
виек нашега раздружења,
ну и по смрти да ће бити
душе нам једнога хтјења. 80
А што вели тва доброта,
да се мени дужан чујеш,
то ме, не мнећ, врх живота
већием дугом задужујеш.
На велико ствар прем малу 85
твоја вриеднос мени обрати,
вјековиту ер похвалу
у свему ми хоћеш дати.
Знам очито свием да жудиш,
да би узрасло моје име, 90
али тезим мене трудиш
пртећи ме у тој брјеме.
Ер уздижућ на високо
трговину мале циене,
већкрат паде на низоко 95
и ме'у сциеном том погине.
Гвоздушину пак ргјаву
није за злато моћ' продати,
трговина свака праву
има сциену своју имати. 100
А и прич'је од истине
коју мнози на свит веле,
тко се укине из висине
убије се веоми веле.
Тако друзи праве опета, 105
средњим путем ки ит' раде,
мања га ће падши штета
наћ', с висине нег' да паде.
Тим не дижи мене с стола,
чим здрав гредем по равнини, 110
покли није мени дала
срећа летјет' по висини.
А тко крила така неима
узит', гдје сив соко сједе,
пусти, нека с кокошима 115
по равнини за'едно греде.
У толико тва доброта
уздржи ме у љубави,
а ја ћу се за живота
вјеран слуга твој зват' прави.120
