Ну чуј плач јадован и сузе без броја
ке роним поваздан низ личца јур моја!
Јаох, а све рад тебе грем, вило, плачући,
и куну сам себе твој урес знајући.
Јаох, што се не створих каменком онада 5
тву липос кад позрих, цић које мрем сада.
Јаох, што ли мене лав од горе не срете
прије нег ме у љубав твој поглед заплете?
Јаох, што ли чудна тај на ме смрт не дође
најпрво мој ступај за тобом кад пође? 10
Јаох, живот и му влас једном би прикратил',
[а] не бих сваки час крози те смрт патил.
Јаох, не бих проводил у жељах живот мој,
не бих се находил у тузи сад овој.
Јаох, не би цвилиле плачне очи моје, 15
кад не би видиле рајско личце твоје.
Јаох, не би сузице грозно ме облиле,
кад не би тве лице ме очи видиле.
Јаох, мисал притужна не би ме морила,
ни би ме ти сужна свезавши водила. 20
Јаох, ни би стегнула овакој ме грло,
ни би ме ти чула себе клет тач врло.
Ну ми је усилос, јер ми није моћ ино
нег желит тву липос и личце једино.
Још ћу те помолит, мој цвите румени, 25
немој се охолит протива јур мени;
допус' ми само тој, рич с тобом говорит,
прије него живот мој смрт буде уморит.
А ја твој купљен роб хоћу вазда бити,
доколи тамни гроб буде ме покрити. 30
Још кад се душица од тила раздили,
вирна ћу служица бит теби, мôј вили.
Затој ме помили сад твоја липота,
прије нег се одили дух мога живота.
