Њеки дан сједећи прид бриестом у хладу,
то ово мислећи станих се у граду,
догје ми на памет велика тва љубав,
стах мислит': ја ћу т' рит, јеси ли жив и здрав,
како мож' живити без дразиех прјатеља? 5
Тамо у тој забити н'је ли те од нас жеља?
Што ли те отири из ови ех ширина,
да тамо ме'у мири пражи те топлина?
Што ли се не двигнеш за љубав дај стару
на мјесец доћ' дај дваш к нами, господару? 10
Али те лакомос држи ке добити,
али си гдје год гос, тер љубјен љубиш ти?
Али је друга ка у теби, ку сам знаш,
потајна одлука, којом се тач владаш?
Ако т' је које добро, за које с' ти тамо 15
обични стан обр'о, а остави нас амо,
сви се веселимо на добро тво'е свако,
тво'е добро желимо сви с тобом једнако;
то ли је ка немоћ особна под неби,
желимо сви помоћ у свему дат' теби. 20
Ер се веселимо, да нам си дуго здрав,
и сви те желимо и слатку тву љубав.
Жели те овамо Ускопље криваља,
и друга нег' тамо час ти се приправља:
пјесни се пјевају у здравље у твоје. 25
и у коло играју све ове госпоје:
Миона, Јерина под твој бриес доходе,
и Мара, Шеина, тер кола изводе,
и тебе скочају, желећ те дан и ноћ,
и свегј погледају, кад им ћеш прије доћ'. 30
Тим лаком не буди — — — — — — —
нег' ли се потруди за ки дан доћ' амо,
тер ћемо у здравице напит' се љубимо,
појућ почаснице; потеж' се тим симо.
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Хорације Мажибрадић, умро 1641, пре 383 године.
