Николица Јанковић
(Из сбирке M. Ш.)
Вино пије Јанковић Стојане,
У Коларим на ћемерли кули,
Виш њег стоји љуба Анђелиа,
Она рони сузе низ образе,
На њу Стојан очим погледаше:
„Љубо моја што сузе пролиеваш?“
Ал му вели љуба Анђелиа:
„Јанковићу мили господаре,
Ти се кажеш јунак над јунацим,
Ти нехтиеде у седам годинах,
Довест мени роба ја робиње,
Ја дониети главе одсиечене,
Зар нечујеш Нукића јунаштва?“
Мучно било Јанку од Котарах,
Од талах је на ноге скочио,
У зиду је шкрињу отворио,
I потеже дивит и хартиу,
Сиеде Јанко ситну књигу писат,
На Удбину, на турску крајину,
На Нукића турског барјактара:
„Чуј Нукићу са Удбине биеле,
Ја те зовем на мејдан јуначки,
Под Кунару на росну пољану,
Ти поведи љубу Исмиану,
Ја ћу повест своју Анђелиу.
Тко добије нек води обедвие,
Нек робиња двори госпојицу.“
Стојан ситну књигу накитио,
I даде ју Мађару солдату,
I даде му дванаест мађариах.
Зафаљује опран Мађарине,
„Фала теби Јанко од Котарах,
Душмани ти под ногама били,
Ко твом дори клинци под копитом."
Здраво момак на Удбину дође,
Ка Нукића окреченој кули,
Нут Мађара добре сриеће бише,
Он под кулом затеће Нукића,
У самур се ћурак загернуо,
40 На бојали чибук запалио,
Сиеди Нукић у златној скемлии.
Када види момак књигоноша,
Он се клања до земљице цернц,
Пак Нукићу руку пољубио,ж
На колиену књигу оставио,
Измаче се подвив стаде руке.
Нукић биелу књигу прифатио,
Књигу гледа, а на њу се смије.
А кад види љуба Јанковића,
Да је Јанко књигу опремио,
I она је књигу накитила,
I у књиги риечи бесиедила:
,,О Нукићу, турски барјактаре,
Слободно му на мејдан изајди,
I ја ћу ти бити у помоћи,
Ја ћу Јанку учинит невиеру,
Украст ћу му моћи од помоћи,
Ти ћеш Јанка лахко погубити,
Пак ћу бити твоја заручница."
Таку књигу на Удбину спреми.
Кад је вриеме од мејдана било,
Опрема се силен Јанковићу,
I сигура притила дората,
Све оружје бојно прифатио.
Ох да видиш љубе невиернице,
Јанковићу руци полетила,
„Јанковићу мили господаре,
Да понесем свог Николу сина.“
На њу Јанко очи напопричи:
„Одмакни се виерна љубо моја,
Нећу носит свог Николе сина.
Ако мени суђен данак дође,
Нека мени колиено остане.“
Јанко товна узјаши дорала,
За се метну љубу Анђелиу,
Из авлие дору изтурио,
Па натиера кроз Котар сокаком,
Из Котарах пољу у ширине,
I често се Јанко обазире,
Све на своју поноситу кулу,
Пак се Јанко с кулом халаљује :
„Остај с Богом моја куло биела,
Што од виека до бијелих киках
Биах стеко, све м’ оста у теби.“
Поље приђе, уђе у планине,
Пред њим јесу три кершне планине,
Оштровица и Огорилица,
I висока гора Плишевица,
Свака держи три дебела сата.
Три планине Јанко преходио,
Здраво дошо на росну пољану,
У суботу у очи недиеље,
Туде мерклу ноћцу преноћио,
Када њему виђен дан освану,
Јанко товна узјаши дората,
Пак у руке тежку топузину,
На чарку је дору изгонио,
На највишем зору доратову,
Баца топуз небу под облаке,
У руке га дочекује Јанко,
Свог дората уморио бише,
Све га биелом пиеном обчинио,
Одсиеде га код чадора биела,
Узбаци му свилену кајасу,
Сам се доро по мејдану вода.
Под чадор је Јанко улазио,
Наслони се љуби на криоце,
Сиеде јунак санак боравили.
Када види љуба Анђелиа,
Да јој заспа Јанко од Котарах,
Украде му моћи од помоћи,
Јека стаде Кунаре планине,
Ал ето ти Нукић барјактара,
На ђогату коњу поноситу,
I за њиме љуба Исмиана,
Право гони Јанкову чадору,
Кад опази љуба Јанковића
Са Удбине Нукић барјактара,
Она буди силна Јанковића:
„Устан гори Јанко господаре,
Ето иђе Нукић барјактаре.“
Кад се Јанко ода сна пренуо,
Ал га руса глава заболила,
Јанко љуби риечи говорио:
„Анђелио виеру ти задајем,
Бог ће дати, да ће добро бити;
Руса ме је глава заболила,
Баш ко да сам љубо изгубио
Из перчина моћи од помоћи.“
Њему љуба баца бацание,
„Небудали господаре Јанко,
У глави су моћи од помоћи.“
У том стиже Нукић барјактаре,
Јанковићу божју помоћ виче,
А Јанко му здрављем прифатио,
Пак Нукићу бесиедио риечи:
„Сјаш’ ђогата, да се одморимо,
I руменог вина напијемо.“
Сердито му Турчин одговара:
„Јанковићу церни каурине!
Нисам дошо, да пијемо вино,
Јаш’ дората, да мејдан диелимо!“
Кад му Јанко риечи разумио,
Он се баци на товна дората,
I прифати копје убојицу,
Потиераше пољу у ширине,
Јанко му је риечи бесиедио:
„Ал ћеш биежат, ал ћу побиегнути?“
Ал му вели Нукић са ђогата:
„Јанковићу церни Каурине!
Твоје звање, а моје биежање.“
Побиеже му Нукић на ђогату,
Од чадора до стиене студене.
Кад су били на сриед поља равна,
Нуку Јанко са дората виче:
„Чуј Турчине Нукић барјактаре,
Немој рећи, да сам преварио,
Ето теби моје копје бојно!“
Своје бојно копје зажидао,
Свом дорату измедју ушиух,
А Турчину у плеће јуначко.
Кад је бојно копје изпустио,
Нух Турчина добра бињеџие,
А ђогата бољег мејданџие,
Ђогат клече на перва колиена,
По њему се Нукићу повија,
Бојно га је копје приметнуло,
Нит погоди њега ни ђогата.
Турчин верну ђогу за доратом,
Јанковића крупно довикује:
„Јанковићу церни Каурине!
Немој рећи да сам преварио,
Ето теби моје копје бојно.“
Кад је бојно копје изпустио,
Нуто Јанка добра бињеџие,
А дората бољег мејданџие,
Доро клече на перва колиена,
По њему се Јанковић повија,
Високо га копје надфатило,
Нит погоди њега ни дората.
Потегоше перне буздоване,
Буздованим пера обломише,
Све комаде у траву бацише,
Један другом ране незадаје.
Потегоше челикли наџаке,
Милују се и с десна и с лиева,
I наџацим держке изломише,
Све комаде у траву бацише,
Један другом ране незадаје.
Потегоше оштре димишкие,
Замахује како кои знаде,
Ал је Турчин Јанку притужио,
Јер га глава руса заболила,
Свог се доре держати неморе.
Кад је Јанку мука додијала,
Обазри се на пећину стиену,
Довикује посестриму вилу:
„Посестримо моја биела вило,
Нађи ми се данас у потриеби,
Данас сам ти главу изгубио.“
Љуто цвили посестрима вила:
„Јесам ли ти говорила побро,
Да се прођеш боја у недиељу,
Ја ти ништа помоћи немогу,
Већ притужи свом добру дорату,
Да утечеш приа ка чадору.
Бор убио виерну љубу твоју,
Она ти је кривду учинила,
Украла ти моћи од помоћи,
Да ти мореш моћи освојити,
Турчина би лахко погубио.“
Кад те Јанко риечи разумио,
Он потеже из чизме канџиу,
На којој је девет шибалицах,
На свакој је зерно од олова,
I дорату риечи говорио:
„Знаш ли доре перво добро моје,
Кад је војска под Осиеком била,
Једна зобца четири дуката,
Зоб с’ осиекли бани, ђенерали,
Ја је теби одсијеко нисам,
I тад сам ти зобцу примицао.“
Удари га плетеном канџиом.
Биежи дорат пољу у ширину,
Берж је дорат, сам га јад убио,
Неби њега сустигнуле виле,
Камо ли би Турчин на ђогату.
Ма Нукићу добра сриећа бише,
Јанка руса глава освојила,
Свог дората узтезат неморе,
Носа Јанка, куд је њему драго.
Сустиже га Турћин код чадора,
I фати га својом бритком ћордом,
Јанку русу одсијече главу,
Ту погибе Јанко од Котарах.
Разжали се и гори и трави,
Пак и вили у пећини стиени,
Свога побре пригорит неморе,
Она кликну ка Коларим равним,
Јанковића окреченој кули,
Однесе му Николицу сина,
Чедо мало од године данах,
Однесе га у пећину вила,
Храни Нику дванест годин данах,
Пак му добра дору набавила,
Вила тови дору у подруму
Биелим млиеком и јечмом јарником.
Кад Николи руку нагојила,
А дората коња натовила,
Она шаље своје другарице,
Да облазе на гласу градове,
Гдигод штогод понајлиепше нађу,
Да донесу Ники за одиело.
Пак је вила Ники бесиедила:
„Мој Никола радостна ти мајка!
Знаш ли сине чије си колиено?
Ти с’ једињак Јанка од Котарах,
Док је Јанко у животу био,
Над њег већег небише јунака,
А ја сам му Богом посестрима,
Ево има дванаест годинах,
Како ти је бабо погинуо,
Погуби га Нукић барјактаре,
Ето доли на пољани равној,
Ја сам они инезхар уздигнула,
Издаде га кучка матер твоја,
Украла му моћи од помоћи,
I она се виером привиерила,
I ено је за њим на Удбини.
Јеси л' сине за боја одрасто?
Је л’ мишица запрегла од снаге?
Игра л’ сердце од освете свете?
Смиеш Турчину на мејдан изићи?
Ето доли на росну пољану,
Гди је мезхар твога бабе драгог,
Гдино сам те боју привиежбала?“
Кад Никола разабрао риечи,
Све с’ у њему силе покупиле,
А родом је јуначко колиено,
Пак је тога једва дочекао:
„Хоћу Нено окајати бабу.“
Када види вила пригоркиња,
Љуби Нику у чело јуначко,
„Аферим ти драго диете моје.“
Нањ одиело свиетло ударила,
Ко јунаци носе на јуначку,
На бедру му ћорду набацила,
На њој јесу два златна гајтана,
Виле стоје шест стотин дукатах,
Изведе му дору од мејдана,
I на дору седло набацила,
Све је седло од сухога злата,
I из седла решма изплетена,
I из решме на току синџири,
295 Из синџирах латински цекини.
Заузда га решмалиом уздом,
Притеже му четири колана,
I пета је ибришим тканица,
I даде му до два венедика
У свиетлој су серми завијени,
I Николи вила бесиедила:
„Мој Никола радостна ти нана,
Када сађеш на росну пољану,
Свога бабе биелу мезхару,
Ти потегни пушке венедике,
Па дорату попусти дизгине.
На највишем зору доратову,
Ак испалиШ три пут венедике,
Испалиш јих, и опет напуниш,
Већ си сине за боја дозрио,
Невраћај се к мени у пећину,
Право здраво гони ка Котарим,
Твога бабе окреееној кули.“
Све му каже куд ће, и како ће.
Диете лудо а примаше мудро,
Вилу љуби у биелу руку,
Пак поверши дору вилењака.
Мила братјо чуда великога,
Ко се није код њег пригодио,
Коњске силе није ни видио,
Ни на коњу биесниег јунака.
Куда Нико прогони дората,
Јека стоји горе и планине.
Када сајде на росну пољану,
Свога Отца биелу мезхару,
Он потеже пушке иза паса,
На највишем зору доратову
Седамнест их путах напунио,
А седамнест пушак избацио,
Поље приђе, уђе у планине,
Прида њим су три кершне планине,
Оштровица, и Огорилица,
I висока гора Плишевица,
Свака держи по три пуна сахта,
За три сахта све три приходио,
Здраво сајде у поље котарско,
Поље пријде у Котар униђе.
Кад је био на лонџу зелену,
Ал' на лонџи тридесет сердарах,
I двадесет младих капетанах,
I приед њима Дзакула сердаре,
Има њему стотину годинах,
Он се лати за биелу браду:
„Браљо моја тридесет сердарах,
У хиљаду и триста градовах,
Јесам братјо ниекад улазио,
Ја г’ онаког још ни чуо нисам.“
Пак приед њега старац изходио,
Уфати му племића дората,
I Николи риечи бесидио:
„Одклен јеси момак на коњицу?
Одклен јеси од града којега?“
Ал’ га пита мали Николица:
„Које кула Јанка од Котарах?“
Вели њему Џакула сердаре:
„Небудали момак на дорату,
Што ће теби кула Јанковића?
Кад у кули нигди никог нејма,
Ванда бака Јанковића мајка,
Она кука кано кукавица,
А приверће како ластавица,
Цичи, јечи као израњена,
Има пуних дванаест годинах,
Како јој је погинуо Јанко,
Веће ајде мојој кули сине,
Держат ћу те три пуне године,
Три године ко три биела данка,
Јер те таког ја ни чуо нисам,
Камо л' сам те очима видио.“
На њег’ Нико очи наоблачи,
„Којц кула Јанка од Котарах ?“
Кад се старцу на ино неможе:
„Ајде сине кроз Котар сокаком,
Редом броји по Котару куле,
Седамдесет набројит ћеш кулах,
Када најдеш кулу понајвишу,.
А уза њу два дерва јаблана,
Виша кула нег’ оба јаблана,
Оно кула Јанка од Котарах.“
Кад Никола разабра бесиеде,
Бакрачлиом дору добавио,
Пак натира кроз Котар сокаком.
Вилен дорат под њим се помами,
Из калдерме стиене изваљује,
А избија диме на свердлове,
Загони их небу у облаке,
Базерђани биеже у дућане,
Притворају дервене чефенке,
Разбиже се мало и големо.
Гони дору кроз Котар сокаком,
Редом броји куле по Котарим,
Седамдесет кулах набројио,
Када нађе кулу по највишу,
Уза њу су два дерва јаблана,
Кула виша од оба јаблана,
Кад утира дору у придворје,
Али сиеди остарила бака,
Стара бака Јанковића мајка,
Код бињека тер сузе пролива,
На камену локве начинила,
Ние шала ни дванест недиељах,
Камол’ брате дванаест годинах.
Кад Николу бака опазила,
Обе руке к небу управила,
„Фала Богу на дару његову,
Кад угледа коња, и јунака,
Гдие утира у моју авлиу,
У пуниех дванаест годинах,
Како ми ’е погинуо Јанко,
Остаде му Нико диете мало,
У њег биах све ране завила,
Пак и њега од годину данах,
Украде ми проклета виештица,
Из бешике у сриед ноћи тавне.“
На то јој се Нико насмијахо,
Пак одсиеде племића дората,
I отвори камене подруме,
Гди је Јанко свог дората везо.
Ал су пусти варакли подруми,
Све се сјаху како огледало,
Пуне јасле сиена положене,
Изпод јасал’ вода навратјена.
Ту за халку привеза дората,
Пак сц врати на мермер авлиу,
Узе своју у наручак баку,
Изнесе ју на сведену кулу.
Кад униђе кули у одају,
Сва је пуста варакли одаја,
Извиешане везене шешане,
Извиешани бистри џехвердани,
Извиешане оковане ћорде,
Све је у свиетлој серми завијено ;
I опази седефли тамбуру,
Одмах за њу прионула рука,
Сиеде момак у мехку душеку,
Замаче се до малих пушаках,
Па с тамбуром у разговор ујде,
Ја како је клета угођена,
Ситно куца, а танко попиева:
„Вила гниздо птица ластавица,
У дворима од Котарах Јанка,
Једва једног птића подхранила,
Подпази га гуја шаровита,
Тер се пење гнизду приеко пантре,
Гниздо обори, птичић се извали,
К њем допаде сива соколица,
Измаче га змији из чељусти
У кљуну га диже у висине,
У гниздо га своје премиестила,
I својим га кљуном одгојила,
Док се птичић с перјем заодио,
Док му крила снагу запасала,
Вила храни у пећини Нику,
Хранила га дванаест годинах,
Док му десну руку нагојила,
А дората коња натовила,
Приекоморско сабрала одиело,
Пак га спреми ка равним Котарим,
Ка бабиној опуштјеној кули,
Да он своју разговори баку.“
Кад му бака разумила риечи,
Нестаде јој гласа и аваза,
Од радости занимила бише,
А кад је се мало освиестила,
Обиеси се Ники око врата :
„Ах! мој Нико радостна ти бака.“
Туде био три пуна миесеца,
I доведе тридесет мајсторах,
Пак понавља опуштену кулу,
Све се чуде котарска господа,
Тко поправља кулу Јанковића.
Кад је кулу изнова умио,
Од талах је на ноге скочио,
А у зиду ковчег отворио,
Извадио дивит, и хартиу,
Николица биелу књигу пише,
На Нукића турског барјактара:
„Чуј Нукићу са Удбине биеле,
Кои си ми отца погубио,
Моју Нану одвео за љубу,
Изадји ми на мејдан јуначки,
Под Кунару на росну пољану,
Мога бабе биелу мезхару,
I поведи љубу Умиану,
Тако си ми матер потурчио,
Ја ћу повест стару баку своју.“
Таку књигу на Удбину спреми,
Однесе је момак књигоноша,
Право здраво на Удбину сиђе.
Кад Нукића кули доходио,
Књигоноша добре сриеће бише,
Јер Нукићу на кули биаше,
Нукић пије цервенику виуо,
К њем упаде момак кујигоноша,
Њему се је момак поклонио,
I десницу пољубио руку,
На колиену књигу оставио,
Пак с’ измаче подвив стаде руке,
Књигу гледа Нукић барјактаре,
Гледа књигу а на њу се смије,
А мотри га љуба Умиана,
Невирница Николина нана,
Нукићу је полетила руци:
„Каква књига тер се на њу смијеш?“
А Ага јој по истини каже,
„Ово књига твог Николе сина,
Мене зове на мејдан јуначки."
Кад му љуба разумила риечи,
Опет му је полетила руци:
„Еј Нукићу њезин господаре,
Пиши књигу мом Николи сину,
Мој је Нико рода господскога,
Од старинах јуначко колиено.
Зови њега на нашу Удбину,
Пак ми биелу ти начини кулу,
Покрај себе кано и у себе,
I подај му Бегу јединицу,
Какве цуре у Турћии нејма.“
Тога Нукић једва дочекао!
I таку му књигу накитио:
„Чуј Никола штене материно
Ето теби биела књига моја,
Сађи мени на Удбину сине,
Биелу ћу ти начинити кулу,
Покрај себе кано и у себе,
I дат ћу ти скелу на Дунаву,
Која баца за годину данах,
Триста кеса све готова мала.
Ћојлук село крај воде Дунава,
У њем има триста димах кметах,
I у њима ограђена кула,
Моја кнла од девет таванах;
Под њом има за триста гуванах,
Ех тако ми дина и амана,
Све ћу теби поклонити сине,
I даћу ти Бегу јединицу.“
Таку књигу ка Котару спреми.
Кад Николи ситна књига дође,
Књигу гледа, а једом се пуни,
Пак од једа на ноге скочио:
„Хеј копиле Нукић барјактаре,
За ме ли ’е твоја Бега кћерца?
На благо ме приварити нећеш,
Јер имадем доста блага пуста,
Које ми е бабо оставио,
Да га зобљем, позобат немогу,
Већ поведи љубу Умиану,
Ја ћу повест своју стару баку,
I поведи јединицу Бегу,
Под Кунару на росну пољану,
Онде ћемо уговоре твердит.“
Кад Нукићу биела књига дође,
Он дозивље Бегу јединицу:
„Опремај се драга кћери моја,
На с’ обуци барјамске хаљине,
Небисмо ли влашче приеварили.“
Кад то чула главита диевојка,
На с’ удрила ђузел ђеисиу,
Припела је три кершна ђердана,
Један јој је од керзли мерџана,
А други је од ситна бисера,
А трећи је од жутих дукатах,
Који бише од керзли мерџана,
Припела је по бијелу врату,
Врат јој бију цервени мерџани,
Пак с’ удрило један по другому,
Као кервца по биелу сниегу.
Кои ђердан од ситна бисера,
Куца цуру по биелим дојкам.
Кои бише од жутих дукатах,
Смиера цуру по виткому пасу.
На ногам јој гаће од сандаља,
Морским их је поставила зецом,
Да диевојци ненагерди тиела,
На свитњаку триста мариашах,
Сто сребрених, двиста позлатјених,
Гаће брече, мариаши звече.
Прикрила се стамболском чатиом,
Три јој рогља пала на земљицу,
580 А четвертим лице замотала,
Што јој чува лице од сунашца.
Кад се лиепо били опремили,
Одјашише на росну пољану,
На пољани чадор попињали.
Опрема се мали Николица,
Себ’ и дору са свиетлим одиелом,
Све што му је вила набавила.
Из подрума изведе дората,
Приведе га бабину бињеку,
У седло се баци од биљура,
За се верже своју стару баку.
Биесан дорат повиленио је,
Он негледа вратах од авлие,
Већ придворју на поприеко скаче.
Нико баки бесиедио риечи:
„Держ’ се бако, ако ти је драго.“
Из авлие дору изтурио,
Пак натиера кроз Котар сокаком,
Крају биежи старо и нејако,
Улице се пред њим разтриебише,
Кроз прозоре помиљају главе,
Сваком очи на њег утицаху,
„Ајде Нико у сто добрих часах,
Некасни нам с робјем из Турћие."
Кад изтиера у поље широко,
Затекоше три кершне планине,
За три сата све три приходио,
Саходио на росну пољану,
I турски је чадор опазио,
К њему Нико на дорину праши.
Кад га Нукић уочио бише,
Од земљц је на ноге скочио,
Пак се плену руком по колиену:
„Ајме љубо ако Бога знадцш,
Вид Николе куја га родила,
У четерест царевих везирах,
Одиела му и оправе нејма,
Гди л' онаког набави дората?
Тко м’ онаке покроји хаљине,
Ех тако ми дина и амана,
Хоће прождерт мене и ђогата.“
Кад с’ чадору близу прикучио,
Прам њиме је мајка изходила,
На сина се грохтом насмијала,
„Гди си сине, радосна ти мама?“
На њу диете очи наоблачи:
„Одтле було, носи тебе врази,
Добар ми се дорат разсердио,
Бритка ми се ћорда разклапала,
Биесан ће те дорат очепити,
Разклапана обриезати ћорда.“
Муња Ники бије из очиух,
Кад му мајка чехру подпазила,
Савив скуте под чадор побиеже.
Кад дотиера Нукића чадору,
Ал то Нуко рујно пије вино,
Служи му га јединица Бега,
Златном чашом и бијелом руком.
Никола му божју помоћ виче,
Прам њим Нукић на ноге скочио:
„Да си здраво јуначко колиено,
Сјаш’ дората, да се напијемо.“
Ал му вели мали Николица:
„Нисам дошо рујна пити вина,
Јаш’ ђогата, да мејдан диелимо.“
Одговара Нукић барјактаре:
„Николица јуначко колиено,
Је ли сине виера на тамаму?
Довео сам јединицу Бегу,
Изведи је, да јој видим лице.“
Диже Нукић тенеф од чадора,
Када бану главита диевојка,
Сину лице како жарко сунце,
Кад ју спази мали Николица,
Он подвикну ко да јелен рикну,
Све с горице лиест полетио,
„Јаш’ Нукићу, курвино копиле,
Јаш’ ђогата бабину мезхару,
Ако теби опет сриећа пухне,
Води с наном и старицу баку,
А како ми десна рука каже,
Ти ћеш чуват бабина мезхара."
Кад с’ Нукићу на ино неможе,
Он се баци на товна ђогата,
Изтиераше пољу на ширину,
Подвикну га Нико са дората:
„О Турчине са Удбине биеле,
Ал ћеш биежат, ал ћеш потиерати?“
Одговара Нукић барјактаре:
„Ил ми биежат, ил ћу потиерати,
Никад ћу ти куће невидити.“
Побиеже му Николица мали,
На дорату коњу виленому,
Вила гледа из пећине стиене,
Дока Нукић до сриед поља равна,
А Никола ка стиени пећини,
Неможе га ни оком видиети,
А камо ли за њим копјем бацит.
За њим Нико оберну дората,
А подвикну танко гласовито:
„Биеж Нукићу, курвино копиле,
Да ирнадеш соколова крила,
Неби т’ перје однијело меса,
Нит ћеш данас избавити гиаву.“
Сустиже га на пољу широком,
На највишем зору доратову,
Све прискаче Нуку и ђогата,
Дотиера га управ до чадора,
I бритком га ћордоин дофатио,
690 По перчину и по деверчину,
До бојног га седла разставио,
Од једнога начини двојицу,
I под њиме ђоге закучио,
Све од кука до стражњега шљука
695 Николина разциепила ћорда.
Мило било и гори и трави,
I Јанковим у гробу костима,
За све вили у пећини стиени,
Пак га викну из пећине вила:
„Ха мој Нико, радосна ти нана,
Утече ти була Умиана,
I одведе бабина дората.“
Кад Никола очим опазио,
Умиана млого одмакнула,
Нико дори попусти кајасу,
За булом се хитро наставио,
У Кунари булу достигнуо,
Бише Нико сердца милостива,
Хотиаше опростити мајци,
На њег вила очи изопачи:
„Ако були сад опрослиш Нико,
Харам теби, што сарн те хранила,
Тко ће мога осветити побру?
Ја од тебе већ отресам руке,
Она твоју усијат ће главу,
Већ сведи ју бабину мезхару,
Пак јој вади оба ока врана,
I обе јој ти преломи руке,
Прориежи јој обе биеле дојке,
Кроз дојке ћеш прометнути руке.“
Кад се Ники на ино неможе,
Све учини, што нареди вила,
„Чувај було Кунаре планине,
I мог бабе бијела мезхара,
Брез промиене доклен је крајине."
Поврати се ка биелу чадору,
Под чадором плиено покупио.
Док Никола шићар сабираше,
Сиеди Бега, те се поднимила,
Цура жали свога Нуке бабе,
Из очиух ведар бисер труни,
Отергује низ румено лице,
Засипа се Беги у криоце,
Па и сузе цуру накитиле,
Нико спрема, ни биеле ни церне,
Стриеља њега с оба ока врана,
Када га је добро промотрила,
У њег јој се очи занијеле,
За очима сердце полетило,
Пак је берзо бабу пригориела,
А на маћу и била је жедна,
Ту се Нико хитро опремио,
За се метну јединицу Бегу,
Три је пута опасао пасом,
I од сабље златјеним гајтаном,
Набаци јој русе плетенице
Набаци их себи око врата,
Све Никола плетенице гризе,
Пак набаци своју милу баку,
На притила бабина дората,
Ходе соко ка Котарим равним,
I однесе главиту диевојку,
Доведе је ка Ружици церкви,
I ондие је керстом прекерстио,
I лиепо јој име поставио,
Лиепо име Дилбер-Анђелиа,
Ш њом јуначко изроди колиено,
Покојна им обадвома душа,
Лиепо ли је бабу осветио.
Датотека:Мурат Сипан вињета.јпг
