Нî чудо да моје дни трајем у смећи Писац: Динко Златарић
ПЈЕСАН CXXIV
Нî чудо да моје дни трајем у смећи,
од тебе, госпоје, на далек стојећи;
свеђ ми се злобива болес тај понавља,
ка тилу додива, кад га дух оставља.
Чудо је ље овој: с тобом се раздијелив, 5
која си живот мој, да можем час бит жив.
срце си моје ти и душа, ки на свит
чине нас живити и без њих нî моћ бит.
Ну мисал љувена има теј крипости,
да ме свеђ здружена држи с твом липости, 10
и не да бит никад, ни јави, ни у сан.
без тебе, тогај рад још назрим бијели дан.
Још дихам, још није пришал ми рок смртни;
ље ништор тужније од мене на свит нî,
ни ће бит, докле ја не згледам очима 15
поглед ки сунцем сја над тминам мојима.
Меу тој, смиљено молим се Љубави,
да мој труд свршено у забит не стави.
Стари писци хрватски, Југославенска академија знаности и умјетности, књига XXI, Дјела Доминика Златарића, стр. 240, Загреб, 1899
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Динко Златарић, умро 1613, пре 411 година.
