Мори море младога јунака,
покле га је море уморило,
старица га мајка поткопала,
копала га а не плакала га.
Кад свршила недиљица дана, 5
старица га мајка походила,
старица га мајка преплакала:
»Је 1 ти, синко, земља дотхјала,
је 1 ти тешка шкрила од мрамора,
јесу л т’ моје сузе додијале?« 10
»»Није мени земља додијаиа,
нит м' је тешка шкрила од мрамора
нит су м’ твоје сузе додијаие,
него клетва млајане дивојке,
љубио је, кући не водио, 15
када куне до Бога се чује,
када плаче и Бог је милује.««
