Несретница!
Ајме мајко, што ја чујен?
Глас опјени мог поштења!
Оћу себе да отрујен,
Није заме већ живјења!
Гости, свати, све приправно 5
Несрићници мени бише,
Ал до часа све раставно,
Спомен драга није више!
Оног драгог, ког јубјаше,
Ја жалосна нада свиме, 10
За кин мира не имаше,
Јо, за пусто дуго вриме!
У сну би га вапијала:
Приђи драги мој јубјени!
А ево сан сад остала 15
Како јаблан одсичени!
О! проклета мајко моја,
Оће, брате принемили!
Већ не чини да сан твоја,
Покле срце ов' уцвили. 20
Убићу се, заклаћу се,
I у море утопити.
Драг' у руке придаћу се,
Јер га желин још јубити!
Еј! несрићан, кад остави 25
Твоју драгу јубовницу,
Еј! невиран, кад остави
Од твог срца виреницу.
Не познајеш љубав моју,
Коју сан ти ја носила? 30
Не познајеш драгу твоју.
Ка би теби вирна била?
Обилижје шта ми даде,
Однесе га сиње море,
А ја теби све придаде, 35
Шфакод нарав дати море!
„Ћери луда и опака,
„Што сан теби говорила?
„Ја приказа теби свака,
„Несрићна се породила! 40
„Знадеш, унцут принемили,
„Покле теје зајубио,
„Тад се фали по Каштили,
„Да те лице објубио!
„А! не ће му лице раја, 45
„Никадаре знан видити,
„Јер је први он канаја,
„Свуда ћу га прогласити!
„Ти сто пути убијена
„Ради њега већ бијаше, 50
„Ти од куће прогоњена
„Сам час мира не имаше!
„А ко ће те сад узети,
„Ко ли јубит лице твоје!
„Лицумирац ти проклети, 55
„Да те куне достојно је?
„Чисто дите! шта ућини,
„Од несритње твој' нарави?
„Како јадан не процини,
„Твоју вирност у јубави? 60
„Твоје гленде сад су јади,
„Ке си већма проводила;
„Ма криви су све поклади,
„Рад њи све си изгубила!
„Кад сан, ајме, ја мислила, 65
„Да ћу тебе млад' удати,
„Уфање сан изгубила
„Нит уфања мог' имати!
„Јер не будеш жена' нога,
„За ког плачеш дан и ноћи, 70
„С кога плач те принемога
„С кога тареш свак ип очи;
„Твоја мајка с овог свита,
„Прижалосна дилиће се!
„И плакаће тога цвита, 75
„Ки већ касно удаће се!
„Твоји барби принемили,
„Супроћ теби сви бијају,
„И мислећи у свој сили
„Узвеличат твој' удају: 80
„Али мудар каштеланац,
„На привару настојаше,
„Не ти придрит они клањац
„Ки у прикор њему сташе.
„Дворе мети, кућу пери, 85
„Тере ради ћак до зоре,
„Брод и весла вазми, ћери,
„Тер продири сиње море;
„И не би ли срића која
„У јидрењу такон твоме 90
„Нанила те прам досећу,
„Срид Каштила драгу твоме.
„И да би му могла рећи:
„Лика подај рани мојој!
„Прости, прости, од сви већи 95
„Прости тужној Зани твојој!
„И штокод сан учинила
„Ради твога све јубјења,
„Доста сан ти сагришила,
„Сад ти питан опрошћења!" 100
Датотека:Мурат Сипан вињета.јпг
