Немој, лијепа Ракле моја,
у младос се толи уздати,
бријеме хара прем свакоја,
сваку љепос бријеме крати.
Немој цијенит да увике
млађахна ћеш толи бити
и да рајске твоје дике
нећ с годиштим изгубити.
Ну погледај лијепу русу
како драго дзором зене,
ну је гледај на истом бусу
гди к вечеру сва повене.
Свијетла дзора и даница
твога дана свеђ бит неће,
и два сунца драга лица
у западу смркнут се ће.
Доће, доће, вјеруј, зима
твом веселом примаљетју,
промијенити ка влас има
да је у леду што би у цвијетју.
Старос тешка скоро доће,
кôј се опријет моћи није,
када брати није воће
од младости најмилије.
Зато, драга мâ госпоје,
млађахни смо дочим оба,
на радости, на покоје
у весела наша доба!
