Нека знаш, ружице, мени су с бољезни,
мени су с тужице оваке љубезни;
зач који дан тебе не види слуга твој,
не види сам себе ни такођ живот свој.
То ли грем румени да здружу твој образ, 5
чини се јур мени сто годин сваки час.
Кад ли се у твој двор, мој венче, виђу ја
гди сваки разговор мени се стећ прија,
тада ја зачну вас срдачцем јур цвилит,
коликрат мишљу час ки нас ће раздилит. 10
А затој, ружице, јесу ли с бољезни,
јесу ли с тужице оваке љубезни?
Јер кад се ја с тобом, мој цвите, раздиљу.
јакино сам собом раздијељен усцвиљу,
тер веће трпити ови јад не могу 15
неголи вапити одлучих прем к Богу,
једа кад од усти од мојих слиши глас
тер мени допусти за милос овуј влас,
за милос ову чес да духом сатворит
могу се кад урес желим твој подворит; 20
нека се вазда ја, кад хоћу, намирам
гди твоја липос сја ку к сунцу примирам.
Ну када тко с тобом не буде у двору,
да с' опет сам собом исти ја притвору,
нека се у твој крил поблудим љувено, 25
нека ми љувен стрил извидаш свршено,
који ме све вриди, који ме скончал јес,
кад годи по сриди не видих твој урес.
Стари писци хрватски, Југославенска академија знаности и умјетности, књига II, Пјесме Шишка Менчевића Влаховића и Гјоре Држића, стр. , Загреб, 1870
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Шишко Менчетић, умро 1527, пре 497 година.
