Нека знаш, диклице, жеља ми дотужи,
желећи тве лице живот мој да здружи;
тер веће трпити не могу толик труд,
дошал сам вапити на тебе прид твој суд.
Ти правду исправи, тер ми рец' рич твоја 5
зач у сан и јави не даш ми покоја;
зашто хоћ да нага прождре ме љувен гнив?
ако ми с' ти драга, једа т' сам што ја крив?
Рад бих ја, Бог свидок, да драга нис' мени,
дану је тој узрок твој образ румени 10
који се жели сам, који се сам љуби;
затој чин' љувен плам да мене не згуби.
Смилуј се Бога дил; чин' да ја за службу
видим се у твој крил један дан у дружбу,
ако ћеш, мој цвите, да познаш што је драг 15
који би крози те прионул за мач наг.
Стари писци хрватски, Југославенска академија знаности и умјетности, књига II, Пјесме Шишка Менчевића Влаховића и Гјоре Држића, стр. , Загреб, 1870
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Шишко Менчетић, умро 1527, пре 497 година.
