Не жалим сад тврдо тужне ме невоље
ке ћутим пригрдо насвакчас довоље,
јер виђу очице гдје позре придраго,
обратив тве лице у ком је све благо.
Кростој ми ови труд јес мило стрпити, 5
зач виђу одасвуд ер ме ћеш љубити.
Тве лице радос да с великом милости,
да се ја вијек вазда гиздам твом липости,
ако је још лијек ки, диклице, праведни,
да сî труд велики не ћутим по све дни. 10
Цјећ тогај узрока изгубих сваку моћ,
сузице из ока пуштаје дан и ноћ.
Још веће пушта ме чемеран уздах мој,
јер туга хваћа ме кроз драги образ твој.
Не знам, ли толикој мој живот јер копни 15
на тебе, мâ дико, ој, гдје т' лице све тамни.
