Не чудим се мраку ни облаку,
Ни Врбасу, што се често мути,
Ни Травнику, што је у долини,
Ни Вакуфу, што је у равнини,
Нити Прусцу, што је при планини, 5
Већ свом драгом, што се на ме љути.
Да је зашто, неби ни жалила:
Што сам другог оком погледала,
I што сам му везен јаглук дала.
Ако сам га оком погледала, 10
Нисам њега срцем севдисала,
Севдисала, ни бегенисала;
Ако сам му везен јаглук дала,
I њему сам бољи оставила,
На којем је дрво бадемово, 15
I на њему триест и три гране.
Све су гране од сухога злата.
Хрватске народне пјесме и приповиедке из Босне, сакупио и на свиет издао Камило Благајић, У Загребу. У комисионалној наклади академијске књижаре Лав. Хартмана (Кугли и Деутсцх). Тисак дионичке тискаре. 1886., стр. 17-18.
