Поручил је Нимац Иви Карловићу:
»У тебе је, Иве, девет белих градов,
ва деветом гради рожица дивојка,
ако ли ми не даш ту рожицу убрат,
поробит ти хоћу твоје беле граде, 5
заробити хоћу рожицу дивојку.«
На то одговори Иве Карловићу:
»Ал ти ми се дојди по Јелу сестрицу!«
Она с’ прошетала по ње бели градих,
тер је брату рекла: »Не дај ме за Нимца! 10
Ако ли ме за њ даш, руха ми не шаљи,
нег ми шаљи ото једну хаљу свилну,
на Велико Цеље ва тарне коморе;
ар ја нимам воље с Нимцем се сдружити,
кад ја не знам, сис њим ричи говорити.« 15
Нагнул ми је Иве ту своју шкрљачу,
нагнул је шкрљачу на два чрна ока,
тер ми се он шеће нујно и зловољно:
»Не бој ми се, не бој, премила сестрица,
дат ти хоће Иве дванајст тумачников, 20
ки те все вик Нимцу и теби тумачит!«
»»Ча ми је по твојих дванајст тумачников,
када ми ни през њих ричи спроговорит.««
Онда ми је взлигла на горње палаче,
пак је погледала на долње облоке. 25
Онде ми је видла ва том равном пољи,
да се оно шкури кот чрни гарванки.
»Ходи, Иве брате, на горње палаче,
тер ми га погледај на долње облоке,
ча се оно шкури ва том равном пољи? 30
Јесу ли ми вране али су гарвани?«
»»Нити су ми врани, нит су ми гаварани
него су ми твоји, Јелица, сватови!««
»Ах јој мени сада, рожици дивојки.
Кдо је хоће сада с венци накитити, 35
кдо је хоће сада с рупци даровати,«
Кад су свати пошли к хрватскому селу,
онда је просила, да ју мрву пушћу,
да ју мрву пушћу к хрватским дивојкам,
рада би још ку рић с њими проговорит: 40
»Ово ми сте сада хрватске дивојке,
ја вас липо просим, моје товарушке!
Поклекните сада на бела колена,
тер просите Бога и диву Марију,
да ми не да с Нимцем ноћас ноћевати, 45
нити једне ноћи сис њим кад проспати.«
Два крат их је она шетом обшетала,
трети пут је мртва на земљицу пала,
умирајућ своју хаљу наручала;
ва Велико Цеље у тарне коморе, 50
у тарне коморе Марији Цељанској.
