Придрази народи, најлише, пуче мој,
тко овди проходи, устави ступај свој,
тер бирај био ками, гди лежи створац тај,
ки је небо звјездами основал и свијет сај,
а горуштом љубави тер на тли приде згор,
да од распа избави човјека, божији створ,
а син је Давидов, ки се да на свијети
у руках од Жидов трудну смрт поднијети,
сам пријеку смрт обра, нека нам да стећи
анђелска сва добра, ка није моћ изрећи,
тер распет издаше на крижу висећи,
за гријехе за наше велми се болећи,
тер крви придраге распет не забрани,
све од свијета русаге да од распа сахрани,
блажено тер тијело кад с крижа снимише,
у чисто и бијело платно га повише,
у ком га спремише под тај бијели мрамор,
да над њим уздише живући сваки створ.
Тијем овди свак теци грозећи у сузе,
скрушено тер реци: здрав, слатки Језусе,
на земљи, на неби сва хвала и слава
самому се теби достојно саздава,
ер милос тај твоја кад, вајмех, издаше,
туј се лећ достоја за злобе за наше,
тер мртав гди такој у тај се гроб стави
вас народ и пук свој сужанства избави.
Тијем се свак потежи, опет вам говору,
спаситељ гди лежи у тому мрамору,
тер тај бијели ками, који га приклопи,
грознијеми сузами скрушено покропи,
с вапајем у сузе тер простри плачан глас:
прислатки Језусе, смилуј се врху нас
том твојом благости, тер, створче приславни,
злобе нас опрости и душе сахрани!
