Путниче, ки гредеш у слави љувени,
мољу те, да позреш ови гроб камени,
и пак му учин' час поклоном свис твоја,
зач његов вјечни глас сваку час достоја;
спјевалац ер Џоре овди сад лежи, знај,
ки пјесни све творе добил је вјечни рај,
гди у пјесни праве, којих зрак свуд сива,
све хвале и славе вишњега припива.
Кад худа зла крипос од смрти на њ дође,
од писма сва липос под земљу ш њим пође;
спјевалац ниједан вик не има на свити
слађи њега језик за пјесни чинити,
налише љувене, у ких кти сказати
све ствари скровене, ке тријеба јес знати.
Нитко већ сада ни, умјетно да пише,
на наше ове дни, на које све липше.
Сад виле гиздаве спјевалац не имају,
да лијепе њих славе у пјеснех спјевају.
Путниче, пођи тја тер слиди тај твој пут,
што жеље, све ти ја подобно чиних чут,
гди бивши ови дан његово чул име
велми си, знај, држан очима твојиме.