Муче јур све стоји, нер сам ја у тузи,
плачући госпоји која ме расузи:
ја небог ухиљен, тужан сам, - говору, -
плачем сам надиљен од виле ку двору.
Ка само тужен'је да хоће ме чути, 5
не би ми здружен'је било плач приљути;
ну кад глас јадован и рич му оћути,
одврне личце ван, да 'у жалос не смути.
Јаох, је ли смрт моја тој ка ме умара,
кад ми тој госпоја ку служу сатвара 10
да станем плакаје у сузах чемерно?
Ли милос уфаје служу јој приверно;
ма небог у мени затворам потаје
тај пламен љувени који ме скончаје,
ни смим глас отворит, да речем бољезни 15
ке ме ће уморит цић горке љувезни.
Ма ако витар још нанесе рич ову,
да, вило, чути мож тву милос гди зову,
мој цвите једини, молим те ову ствар,
служен'је не чини да пође у нехар.20
