Мру, жељом живећи, сваки хип а не дан
од ове видећи прибијеле прси ван.
Ако тој дику мни, ино ја не вељу,
мени се живот цкни тер себи смрт жељу;
ну то ли настоји тер хоће још потом 5
да кога раздвоји љувено [с] животом,
допустих у руке мојојзи младости,
ја ћу умрит без муке за дат њој радости.
Ар веће одолит ови труд не вим кад,
нег јо' се помолит одлучих желно сад; 10
ли знам ер таки дар заслужил и милос
нисам ја никадар, ну ми је усилос.
Још праве пак веће: "Свак тко је слободан
дозван је од срјеће а страшив изагнан".
Ето прем чекају таку ствар да кусим, 15
нека се не кају кад ве се насузим.
Нут ја сад што велим, а кад се с њом стечем,
тад не смим да желим а нег што да речем;
ар прид ње образ лип коликрат изиду,
толикрат сваки хип протрнем у стиду.20
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Шишко Менчетић, умро 1527, пре 497 година.
