Придох под Врбник град,
Проту лети бише.
У Врбнику граду
Никогар не бише,
Нег један руман цвет 5
По воду гредише.
Собун ме зовише,
Добра ми отише.
„Костриј [1] је ва мору,
Још вес не оплива; 10
А мој љубић в Млецих
Плавчицу кордива.
Да бин била знала,
Да ћеш бити морнар,
Купила бих ти плав, 15
Да би бил господар.
Ја бин плавцу твоју
Златон ракамала,
А од мојих русих влас
Конопи сплетала, 20
А од мојих кошујиц
Јадрашца крајала,
А крму бих твоју
Среброн оковала,
А прову бих твоју 25
Златом ракамала."
