Мој танче љувени, велми те ја мољу,
не замир', чуј, мени, ако се охољу,
паче се чуд' младос ка слиша сеј пјесни
ако сад за радос живот мој не бијесни.
Зач виђу међ нами госпођу моју ја 5
ка над свим вилами јакино сунце сја;
толику има чес у својој младости
да слове ње урес вас рајском сладости.
Ако смим рећи тој, између свих слуга
она је живот мој обрала за друга; 10
не да ми да служу, ну хоће служити,
затој ја не тужу ни мишљу тужити.
I можем још рећи: блажени љувен стрил,
поколи дотећи могу ја у ње крил,
поколи у дружбу могу се згодит њој 15
која ми за службу дарова образ свој.
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Шишко Менчетић, умро 1527, пре 497 година.
