Мој брајо, коликрат кле ми се, а заман,
да нећеш веће стâт у Стону од пет дан;
а ово је јур лито, поље се зелени,
жњело се и жито, а тебе јоште нî.
Тој ли бих достојна о[д] тебе примити 5
да буду јадовна живот мој вас бити,
одсвуда предаје ка[д] ћеш бит, сад ћеш доћ,
по мору гледаје вас драг дан и сву ноћ,
плавчице махаје, одиздал ка плове,
из гласа викаје име тве ке слове. 10
Ход' брже, мој џиљу, да видиш, ох, тугу,
небога гди цвиљу јак змија у кругу,
Купида кунући, све стријеле да скрши,
у ками тукући, ако те он држи;
ако ли вјетра цић, мој брајо, и[з] Стона 15
нис' могал досле прић, молићу Нептуна:
о боже Нептуне и ти с њим Еоле,
чин' вјетар да дуне сад њему одздоле,
да храбар мој приде, ки ер је пошао
мјесец то јур иде, јоште није дошао. 20
А сада кад будеш тој слегат полако,
чин', брајо, да будеш к мени доћ тутако;
зач како цвијет бити не море, што не цти, -
тако ја живити без твоје љепости.
