Мнећи ја, госпође, да неће потужит
праведно тко пође и вирно послужит,
тер твоју туј љепос, суначцем која сја,
са сву моћ и крјепос послужих вирно ја.
Тер ово ли тужим, тер ово ли вену 5
праведно ер служим твоју моћ љувену;
ку правду у ехар тва љепос обрати,
тер ми је нова ствар тој чудо гледати.
Ко чудо да ја вих, не бих сад жалован,
од људи не бих свих прстом сад казован, 10
ни бих бил прилика паклено' бољезни
ка чини довика свис моју да бијесни.
Ну не мних да ће тој сатворит твој поглед;
затој ја ови мој приврнут мишљу ред:
покли ми досаде за добро би нехар, 15
једа ме допаде за злобу љувен дар.
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Шишко Менчетић, умро 1527, пре 497 година.
