Mlađahna vil moja sveđ mene prikara
er ljubim još ju ja, sudeć me za stara.
Nu prav sud nije toj er staros ne čine
ni dunu oganj moj me bijele sjedine.
Er kô sred pepela žerava taji se,
obličja sred bijela mâ ljubav hrani se.
Ja sam prem ko gora izmeće koja plam
zasve da izdvora pokriva snijeg ju sam.
Ljuven sam bio mlad i ljuven po sve dni,
ljuven sam eto i sad star vitez hrabreni.
Nemoj, mâ ljubljena, da ti sam nemio
što si ti rumena, a što sam ja bio.
Er drag je vjenčac svit u ki se sjedini
ružice rumen cvit s snježanijem čemini.
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Иван Бунић Вучић, умро 1658, пре 366 година.
