Мили Боже, чудна страха,
Ди се душа с тилун кара,
Душа тилу проговара:
„Ајмо, тило, јадно моје почивање,
Тужно моје уживање, 5
Отило си доста јисти, доста пити,
Мртве кости протресати.”
Грдни ђавли говораше:
„Ниси тако вапит тио,
Док на земљи жив си био.” 10
На нос змије свим вирају,
По прилику слипа миша,
Та страхота јоштер виша,
Грдни ђавли говораше:
„Кам' ти слуге, кам' кочије, 15
Тко сад с тобун вино пије,
Кам' ти жена племенита,
У вримена узорита,
Кам' синови, кам' ти ћере,
Дижу ли ти те чемере?”20
(Казивачица је пјесму чула од просјака Мате Матијаша-Паладе из Марине)
