Девојка се с Месецом свадила
и Месецу холо говорила:
»Чуј, Месече, једна издајицо!
Што издајеш момке и девојке,
што ти хасни твоја ноћна сви тлоост, 5
што ти твоји помлађени рози?
Кад м' лепотом наткрилит не мореш,
прем с' не млађам свакога месеца.«
То ј’ Месецу и пожао било,
па он своју Богу тужбу даје: 10
»Што ћу, Боже, с охоле девојке,
што би с њени' свагдањи' укора?«
Бог Месецу мудро говорио:
»Пуст’ девојку, верна слуго моја,
јер ти не ће дуго пркосити. 15
Ти ћеш с’ младит свакога месеца,
а она ће све старија биват,
ти ћеш млађат, она це старити,
ти ћеш свитит, она ћ' и умријети.«
