Медан и Радат

Извор: Викизворник
Пређи на навигацију Пређи на претрагу
Медан и Радат
Писац: Иван Бунић Вучић


Медан и Радат


Медан:

Мој стари Радате и друже давњи мој,
   свуд питах ја за те, - јеси ли ти ми тој?
Ето си био вас, а румен бијеше прије,
   и узрас и образ старос нам прикрије.

Радат:

Медане мој мили, ето смо ми сиједи,
   дјеца смо прије били, оба смо сад дједи.
У нас се догоди гонетка од звијери,
   ка с ногам узходи с четверим, с двјема, с три.
Јер дјеца најприје с четири лазисмо,
   пак млаци на двије, сад се опет згрбисмо,
тер штапак имамо за трећу сад ногу,
   којијем се штапамо, хвала у свем буд' Богу.

Медан:

Ништа се ти не хај, ни мало не мари,
   ни се злој вољи дај што са мном остари;
јер старос уграби снагу нам од тијела,
   ну нам свијес не слаби, памет нам јес цијела;
мање у нас јакости, мање је обијести,
   веће је мудрости, веће је и свијести;
у нас крв већ не ври, нас вјетар не вије,
   а разум наш узри, који дар Божји је,
ки снагу да волу и лаву и бику,
   и перја соколу и знан'је човику.

Радат:

То је права истина, ну је опак сада свијет,
   пођ' питај ти сина, што ти ће на тој ријет.
Дјеца ка воњају мајчинијем још млијеком,
   чине се да знају над старијем човјеком.
Мене мâ невјеста јутроска прикори:
   Крени се туј с мјеста, пођ' тежи и ори,
или умри и пођ' тја, за те се не мари,
   кашљат нам додија, грбава злостари!

Медан:

О старци честити ки бисте рођени
   кад бијеше на свити први вијек злаћени!
Не зна се краљ ни цар, ни име од бана,
   него би господар најстарији од стана.
Закона тад не би опаке ки прави,
   нег само згар с неби ки се да с нарави.
Народи весели, није чудо да тијеком
   вами су проврели кладенци сви млијеком.
Није чудо да вам, ки служисте таки ред,
   у гори дуб сваки извира слатки мед,
да вјечно пролитје без мразне вик зиме
   даваше вам цвитје у свако прем бриме.
Не има страх тада, у доба тај стара,
   ни пастијер ни стада од вука гусара.
Челозоб не би тад, помне се тијем пчеле,
   кушајућ опћен склад, ројаху веселе.
Змије тад не бијеше ка љуто сад пеца,
   а поред видјеше и хрта и зеца;
би вјера уздана, а у свем прави суд,
   а питје и храна свијем вода и желуд.
Пака се сазнаше од грла све сласти
   за којијем насташе старијема зле части.
Изиде с овога сваки гријех и злоба
   да оца син свога затјера пут гроба.
Слиједише худу ћуд опаштва најхуђа:
   привара, грабша и блуд и жеља од туђа.
Отада унапријед зло свако домори,
   зô је прадјед, гори дјед, гори отац, син гори.
Тим са мном проплачи и виђ' кô свијет вара,
   и кô се опачи, колико већ стара.

Радат:

Не веће наприједа! А кô ћу стат муче,
   од муке и једа срце ми сад пуче.
Горе се не море, ну чекам леле и вај
   и од зла зло горе на нови нараштај.
У млада свâ љета у пустош кô расти
   и неће чут свјета, а старијех не части,
како суд разнат ће, истину и праву,
   кô ли умјет владат ће родну ову државу?
Које бријеме јес за ријез, за сјетву и за сад,
   за присад, за сјећ лијес, за расклад и расад?
Пчеле се кад роје и стају кад стада,
   мјесец стар за што је, што ли је за млада?
Које бил'је и трава имају се за лијека,
   ка ли је нездрава и у њој смрт пријека?
Биљези који су добре и зле године,
   кад добри дажди су, кад добре ведрине?
Невољне намјере стада које упасти
   буде у теј пастијере ки ће све разпасти.

Медан:

Једа Бог боље да него ми слутимо,
   ми старци прем вазда предњи вијек хвалимо.
А да иде назада свијет у сва годишта,
   згинуо би досада и дошо на ништа.
Тијем право ријет ћу ја, сила је право ријет,
   бјежимо свијета тја, то и бјежи од нас свијет.
Млади су нам криви, а буду и прави,
   што смо ми карљиви, гризећи, дрњкави.

Радат:

То је тако, да се од нас који год помлади,
   био би у чин вас садањи кô млади.
Јер младос с младости тријеби је буде проћ,
   а старос с старости, ка иста јес немоћ.


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Иван Бунић Вучић, умро 1658, пре 362 године.