Хранила је мајка синка за војака;
кад га 'е дохранила 'з мала до велика,
почел јој се синак на војницу справљат.
Његова га 'е мајка од срца враћала:
»Не иди, синко мили, драго дите моје, 5
кдо ће мене мајку к смрти дохранити?«
»Храните се, мајка, кот риба ва води,
кот риба ва води, кот птица ва гори!«
»Боже ти дај, синко, с коња врат уломит!«
Кад ми је зајахал ва ту чрну гору, 10
задил му се клобук ва јелову киту,
онде ми је синак с коња врат уломил.
Онде ми је лежал лети дванадести,
лети дванадести и дан тринадести;
његове су власи витри разпухали, 15
витри разпухали, магле разносиле;
његове су очи гаврани 'зкљували,
а његова лица године разпрале.
Чез његово грло зелен бор израсал,
на његових прсих трава је порасла, 20
а на срдци му је рожица процвала.
Уза њега пала мала узка стаза,
по њој ми се шеће лип шерег дивојак,
ка је годер дошла, всака рожу кида.
Његова је мајка дивојке сгледала, 25
’з далека сгледала, близу дочекала;
она ми је пита те младе дивојке:
»Кади сте тргале те липе рожице?«
»Ми смо је тргале на синку једином
ки је остал лежат лети дванадести, 30
лети дванадести и дан тринадести.«
Мати им је рекла: »Клета всака мајка
ка проклиње синка, кот сам ја мојега!«
