Куне Марко стару своју мајку,
Да му није породила селе.
„Не кун, мене, драго дите моје,
Липу сам ти породила селе;
Малу су ју заробили Турци, 5
У коливци у сребрној зивци,
У кошуљи од ренша танкога,
У модрини пана високога,
У постолим црнога камуфа.
Ти се жени куда теби драго, 10
Не жени се у Робљине граде,
Да не узмеш селе за љубовцу."
На то Марко хаје и нехаје,
Већ говори милој мајки својој:
„Ај милице, мила мајко моја! 15
Обаша сам турско и каурско,
Биа јесам гди истиче сунце,
Гди истиче и камо запада,
Нисам наша на мој мод дивојке,
Него једну у Робљину граду, 20
По имену Робљиницу младу:
Висока је кано и јелвица,
Очи има кано и мурвица,
Њима гледа кано сиротица,
Драга ми је кано и сестрица." 25
Он се жени у Робљине граде,
Води љуби двору бијелому.
Кад су дошли у срид горе црне,
На сваћу је година падала,
А на Марка крвава росица; 30
Кад су дошли двору бијелому,
Они греду вечер вечерати.
Кад су ишли вечер вечерати,
Све су јим се свиће погасиле,
Столу им се ноге поломиле. 35
Кад су ишли ноћцу ноћевати,
Меће љуби руке у нидарја,
Тот’ му љуби змија на срдајцу.
Марко греде мајки на тужење.
„Ај милице мила, мајко моја 40
Ноћас ми се чудне ствари кажу:
Љуби ми је змија на срдајцу."
„„Ала Марко, моје дите драго!
Ти упитај младу љуби своју
Чијега је рода ал племена."" 45
I пита је Краљевићу Марко:
„Бога теби, млада љуби моја!
Хоћеш ли ми право повидати:
Чијега си рода ал племена?"
„Не знам, јадна, чијега сам рода, 50
Чијега сам рода ни племена.
Нег сам била у турском дивану
Гди бусују (?) буле туркињице;
Да ја јесам млада заробљена
У коливци у сребрној зивци, 55
У кошуљи од реша танкога,
У модрини пана високога,
У постолим камуфа црнога.
Да сам ћерца самосида Луке,
Да сам селе Краљевића Марка, 60
Да му мадеж на десном рамену."
„Моли Бога, мила селе моја,
Мол’ мо Бога и Марију диву,
Да ти нисам лишце обљубиа,
Да се није крвца помишала." 65
Марко греде мајки на пофалу;
„Ај милице, мила мајко моја!
Да би теби на пробире било,
Бил' волила ћерцу рођеницу,
А1 по двору неву одминицу?" 70
„„Да би мајки на пробире било,
Волила би ћерцу од срдајца,
Нег по двору неву изминицу.
Сину бих се неве добавила,
Ал ћерице никад николице."" 75
Вели Марко милој мајки својој:
„Ево теби, мила мајко моја,
Ево теби ћерца од срдајца!“
Наша слога, поучни, господарски и политични лист год. X, број 2., у Трсту 16. јануара 1879., стр. 6-7.
Хрватске народне пјесме што се пјевају по Истри и Кварнерских отоцих, прештампане из "Наше слоге", Тискарница синовах К. Амати у Трсту 1879., стр. 19-22.
