Иде Маре на водицу,
за њом Иво на коњићу,
Иво Мару дозивајо:
»Дочекај ме, душо Маре!«
Маре Иву говорила: 5
»Не могу те чека’, Иво,
у двору ми девет браће,
девет браће све златара,
па ми треба вода хладна.
Него доји до вечере, 10
наћ ћеш дворе притворене,
а пенџере прислоњене.«
Мари Иво говорио:
»Причекај ме, душо Маре,
да ти тврде вјере даден!« 15
Маре Ива причекала,
Маре Иву вјеру дала,
десном руком прико мача,
да га не ће приварити,
ни он Мару оставити. 20
Маре поје двору дома.
Не иде Иво први вечер
младе своје у ђевојке,
него поје други вечер;
драго му се расрдило, 25
бијеле дворе затворило.
У двору јон цинбр удара,
а под цинброн коло игра,
у тем колу лијепа Маре
и њезине девет браће. 30
Иво стане на размишље
двору вратит оли ће се,
оли Мари авиз дати.
Поје Иво у ђардине,
удре ногон у босије, 35
развоња се рамбосије
по Марину бијелу двору;
то не ћује лијепа Маре,
нег Марине девет браће,
сестри својон говорило: 40
»Маре лијепа, сестро наша,
оли не знаш, ол не хајеш,
гусар ти је у цвијећима,
па ти ломи рамбосије!«
Маре браћи говорила: 45
»Није гусар, браћо моја,
него Иво драго моје;
на водици кад сан била,
ја сан њему вјеру дала
да га не ћу оставити, 50
ни он мене преварити.
Браћо моја, поскочите,
па му дворе отворите!«
