Мали пастир
Један мали говеда је пасал,
Увек су га други тукевали.
Пришал дома, брат га је тукевал.
Он пут је шал назад краве пасти,
Натукли га ај други волари. 5
Плачућ шал је ва јену ребарцу,
Онде види две змије велике,
Које зију на сунцу тепломе.
Узел рубац из жепа својега
I са рупцем хлад им је направил 10
I отишал брату ројеному.
Када млади опет сутра назад,
Најде тамо две виле горшћице
I говори тим вилам горшћицам:
„Хоте брже, виле ми, од туде, 15
Ту су чера две змије лежале,
Ту лежале на сунцу зијале.
Зел сам рубац из жепа својега,
I са рупцем хлад сам њим направил.“
Па га прва запитала вила: 20
„Ча биш, мали, ти за твоје мито,
Ча си онем змијам хлад направил?“
„„Ниш не питам,него да сам јунак.
Прво ме је сваки јако гњавил,
Врнут ћу њим ај мило за драго!““ 25
Друга пита: „Ча ћеш ти за мито,
Часи онем змијам хлад направил?“
„„Ниш непитам,негомало овац.““
Говори му дивојчица млада:
„Ходи тамо до те веле шкуље, 30
I ми зови овчице из шкуље.
Немој ми се ва шкуљу озират,
Спреда гледај, назад се не озри,
Кад се озреш, нете овце ванка.“
А он оде брату ројеному. 35
Говори му његов брат ројени:
„Како си ми то благо напасал?"
Узме брате шибу дреновицу,
I немило лупати га стане.
А брат се је врло разјадио, 40
I за краки он ми краву зграбр
I хити ју прико крова куће.
„Мили брате, сад грем овце пасти.“
Он је ишал до те веле шкуље,
I из шкуље овце ми зазивље. 45
Спреда гледа, назад се не озре,
Кад се озре, не ће овце ванка.
I он рече: „сад јих имам доста!"
Сада он ми своје овце пасе
По планинах, куда њему драго, 50
По планинах и по пољу равну.
Просила га мила мајка своја:
„Молим те ја, послушај ме, синко!
Немој делат квара ниједному.
Тебе кљену и твоју мајчицу, 55
Да по туђем ти ми овце пасеш:
Продаи овце и ходи по свету!“
I послуша милу мајку своју,
Тер ми иде к мору овце пасти.
Пасал их је јено лето дана, 60
Крајен пасал, а на море појил.
I му тамо бела књига додје,
Да му царе цели град попалил
I мајчицу мало живу пустил.
Пусти коње и оде до цара: 65
Кад је дошал цару честитому,
Он не море с царем говорити,
Ал су страже на четири стране.
„Бог помози, ви, царева стража!
Јели морем с царем говорити?" 70
Лепо њему стража одговара:
„„Мореш,мореш,слободно ти било!""
Пришал цару у билу камару
I он почел с царем говорити.
Турски царе зачме му се хвалит: 75
„Град сам спалил Краљевићу Марки
I мајку му мало живу пустил.“
А он опре своја прса јака
I говори турскому цесару:
„Гледај само, царе господаре, 80
Ча ни ово Краљевићу Марко?"
Па се Марко на цара разјади
I удри га немило по глави,
Да се ј’ срушил насреди камаре.
Кад то виде сви царски стражари, 85
Скоче они и приму јунака.
Дали су му слабега коњића
I још к тему врло слабу сабљу.
I га воде на то поље равно,
Да те њему главу одсекати. 90
I завиче Краљевићу Марко:
„Сестро, вило, помози ми сада!
Помози ми сада ал’ никада!"
Скочи вила Краљевичу Марку
I промени његовега коња 95
I му дава наоштрену сабљу.
Онда шеће Краљевићу Марко,
Се солдати ки су окол њега,
Један ми се ва крви затаја
I га проси милен гласом својим: 100
„Бога теби, Краљевићу Марко,
Молим те ја опрости ти мени!“
Ал говори Краљевићу Марко:
„„Не ћу ја ни тебе опростити,
Него ћу ти главу одсекати.““ 105
Још ми ишал царе господаре
На планину, на високу гору,
Да ће гледат Краљевића Марка,
Како те му главу одсекати.
Кад је Марко обредил солдате, 110
Он ми скочи на свом коњу врањен,
Наврх горе до турскога цара,
I до цара и његове љубе.
Па ми стегне оди паса сабљу,
Да ће цару одсекати главу, 115
А и цару и љуби његовој.
Зачне плакат њега верна љуба.
Још говори Краљевићу Марко:
„Бога теби, силни турски царе,
Ваље бин ти одсека ја главу, 120
Али ми је мило твоје љубе."
Пусти цара Краљевићу Марко,
Пусти цара и његову љубу
Тер он иде својој милој мајки.
Стј. Жижа, бр. 48. од Мате Кошаре, који ју је чуо од Ћића Маглице.
Датотека:Мурат Сипан вињета.јпг
