Мали Маријан
Коња јаше мали Маријане,
Коња јаше покрај Цариграда.
Низ бедро му ћорда трепећаше,
Сам се собом јунак разговара:
„Што трепећеш, свитла ћордо моја? 5
Ал трепећеш цару у срдашце,
Ал царици, да би моја била?"
Мисли јунак, да нико не чује,
Ал га чују три цареве слуге,
Па су текле, па су цару рекле: 10
„О наш царе, мили господаре!
Да ти знадеш, што ти слуге знаду,
По би свога пригорио царства.
Коња јаше мали Маријане,
Низ бедро му ћорда трепећаше, 15
Па је јунак ћорди говорио:
Што трепећеш, свитла ћордо моја?
Ал трепећеш цару у срдашце,
Ал царици, да би моја била?"
Кад је царе слуге разумио, 20
Онда њима липо говорио:
„Чујте мене, до три слуге моје,
Ухватите малог Маријана!
Липо ће вас царе даровати,
Дат ће вами до три кесе блага." 25
Кад су слуге цара разумиле,
Одлазиле у гору зелену,
Ухватише малог Маријана,
Пак га воде цару у дворове.
Кад је њега царе угледао, 30
Онда му је царе бесидио:
„Еј бора ти, мали Маријане!
Али волиш, да те млини мељу,
Али волиш, да те ватра жеже,
Али во!иш, да те коњи тару?" 35
Бесидио мали Маријане:
„Нисам слама, да ме коњи тару,
Нисам дрво, да ме ватра жеже,
Нисам жито, да ме млини мељу,
Већ сам јунак, да ме ћорда сиче! 40
Пак те молим, мој честити царе.
Да ми дадес коња кљусетину,
Да ми дадес ћорду тупарлију.
Да ми вежес ноге испод коња,
А бијеле руке наопако. 45
Па ме пустиш низ то поље равно;
За мном пошљеш до триста војника,
Све по избор најбољих јунака;
Пак да гледаш с горњега пенџера,
А царица с позлаћена стола, 50
Како мене ћорде расицају."
Нато се је царе смиловао:
Даје њему коња кљусетину,
1 даје му ћорду тупарлију;
Везива му ноге испод коња, 55
А бијеле руке наопако.
Па га пушта низ то поље равно;
За њим тура до триста војника,
Све по избор најбољих јунака;
Пак он гледа с горњега пенџера, 60
А царица с позлаћена стола,
Како ће га расицати ћорде.
Уто се је царе приварио,
Привари се, уједа га гуја.
Кад су дошли насрид поља равна, 65
Завикнуо мали Маријане:
„Гди сте сада до три моје виле.
До три виле, до три посестриме?"
Прва вила била дотркала,
Она му је руке одвезала; 70
Друга вила била дотркала,
Она му је ноге опростила;
Трећа вила била дотркала,
Она му је коња помладила.
Пак полети млади Маријане, 75
Пак полети низ то поље равно,
Кано звизда низа небо сјајно.
Све исице, нико не утеце.
Пак он трчи цару у дворове,
I собом се јунак разговара: 80
„Што трепећеш, свитла сабљо моја?
Ал трепећеш цару у срдашце,
Ал царици, да би моја била?"
Када га је царе разумио,
Јунаку је 'вако бесидио: 85
„Бора теби, млади Маријане,
Не сици ми русе главе моје!
Ево теби до три кесе блага,
I ево ти по краљевства мога,
Мала плаћа тог јунаштва твога!" 90
Ал Маријан мали бесидио:
„Што ће мени до три кесе блага?
Што ли ће ми по краљевства твога,
Кад ми може све краљевство бити?"
Ћордом махну, одсиче му главу, 95
Пак царицу прихвати за руку,
I води је свом бијелу двору.
А кад бише прико поља равна,
Находили бунар воде хладне,
Пак царица њему бесидила: 100
„Бора теби, мали Маријане!
Тешко сам ти млада ожеднила;
Пусти мене, мали Маријане,
Пусти мене воде се напити."
А кад млада к води доходила, 105
Онда жива у воду скочила.
Бартиио Гргић, I., бр. 11.
Из Мравинаца сплитскога котара.
Датотека:Мурат Сипан вињета.јпг
