Тужна шеће мала Малешевка,
Грозне сузе низ лице прол'јева.
Ал је пита Малеш-господару:
„Што је теби, мала Малешевко,
Па ти рониш сузе низ образе?" 5
Одговара мала Малешевка:
„Ој Малешу, Сунце огријано!
Кад ме питаш, право ћу ти казат.
Ево данас девет годин' дана
I десете четири мјесеца, 10
Како си ме испросио младу,
Испросио и двору довео,
Старе мајке још видјела н'јесам!"
Ал говори Малеш-господару:
„Прежи коње у лаке интове, 15
Па ти иди за девет конака;
Ти отиђи, ал и натраг дођи!"
То је млада једва дочекала.
Па дозива свога вјерног слугу:
„Голубане, мој вијерни слуго! 20
Прежи коње у лаке интове.
Па ме вози мојој старој мајци.
Да је видим за девет година!"
А кад пошла с Богом полазити,
Поздравља се са дјецицом милом: 25
„Збогом стојте, моја дјецо драга!
Али доћи, ал више не доци." —
Онда седа у лаке интове.
Кад је дошла до првог конака,
Прво ју је састигнуло писмо: 35
„Врат' се натраг, мала Малешевко!
Умрла ти сва четири сина!"
Ал говори мала Малешевка,
„Кад сам пошла, не ћу да се вратим,
Док не видим своје старе мајке." 35
Кад је дошла до другог конака,
Друго ју је састигнуло писмо:
„Врат' се натраг, мала Малешевко!
Умрле ти све четири кћери."
Ал говори мала Малешевка: 40
„Кад сам пошла, не ћу да се вратим,
Док не видим своје старе мајке."
Кад је дошла до трећег конака,
Треће ју је састигнуло писмо:
„Врат' се натраг, мала Малешевко! 45
Умро ти је Малеш-господару."
Тад заплака мала Малешевка:
„Јао, моји двори поносити,
Гдје у вама нигдје никог немам!"
Па се враћа трагу унатраге. 50
Кад је дошла двору бијеломе,
Ал у двору до девет гробова.
Закукала мала Малешевка,
Закукала као кукавица:
„Јао, моји двори поносити, 55
Гдје у вама нигдје никог немам!
Ој синови, сиви соколови;
Кад летисте, кад земљи падосте?
Јао, кћери, румене ружице;
Кад цватосте, кад ли опадосте? 60
Ој Малешу, Сунце огријано;
Кад изађе, кад за гору задје?"
I л'јепо их млада саранила,
Саранила у девет гробова;
Пометала једно крај другога. 65
Кроз земљу им руке саставила,
I у руке румене јабуке.
Онда сиђе води низ брегове,
Она скаче у водицу ладну:
„Тија водо, прими моје т'јело! 70
Вишњи Бого, прими моју душу!
Што ће глава, кад узглавља нема,
Што ли љуба без свог господара?"
Хрватске народне пјесме, књига шеста, скупила и издала Матица хрватска. Одио други, Женске пјесме, свеска друга, Причалице и лакрдије, уредио Др Никола Андрић, Загреб, издање "Матице хрватске", Тисак дионичке тискаре, 1914. стр. 16-18.
