Кад је мајка Мару оженила,
Мајка се је врло жаловала,
А1 је Мара мајци говорила:
„Не жали се, мила мајко моја,
Ти си мене добрим људим дала: 5
Секру мому кано оцу мому.
Секрвици кано милој мајци,
Дјеверићим кано и прстенком
А завицам кано и сестрицам.
Сви ми мајко годни и угодни, 10
Него није мој млађани војно.
Кад ми мајко у походе дођеш,
Донеси ми угодне дарове:
Секру мому шикане кошуље,
Секрвици сукњу шкрлатану, 15
А ђеверим коње оседлане,
Заовицам шарене мараме,
Војну мому од злата јабуку,
Да би њему срцем повенула.
У Мартињи велике су ноћи, 20
Ноћ велика и студено вриме,
Са мном спава, обрнут се не ће;
У Ивањи велики су дани,
Дан велики и жестоко сунце,
Са мнон греде, беседити не ће.“ 25
Ал је мајка Мари говорила;
„Ала Маре, лудо дите моје!
Када будеш мишала лежанке,
Подањ мећи трње малмажине,
А пода се свилу и бумбака.“ 30
I тако је учинила Мара.
Кад је иша ноћцу ноћевати,
Својој се је љуби обрниа,
I својој је љуби говориа:
„Ајме мени, вирна љуби моја 35
Тешки су ми трњи малмажини!"
I лови је руком око врата
I љуби је у оба образа. —
Наша слога, поучни, господарски и политични лист год. X, број 2., у Трсту 16. јануара 1879., стр. 6.
Хрватске народне пјесме што се пјевају по Истри и Кварнерских отоцих, прештампане из "Наше слоге", Тискарница синовах К. Амати у Трсту 1879., стр. 18-19
