Свети Петар ва рај греде,
За њин мајка текон тече.
Мајка Петру говораше:
„Почекај ме, Петре, синко,
Да ја с тобон ва рај греден!“ 5
Петар мајки говораше.
„Не ћеш, мајко, га види,
Зач га ниси заслузила,
Ач нис’ гладна наситила,
Нити жејна напојила, 10
Нити нага ти обукла,
Ниш за душу прискрбела,
V име божје нис’ делила
Ко не јено повесанце,
Још и њега си жалила, 15
Да ће ти се поваљеват
По петљарских торбетинах!“
Зато мајка ниш не хаје,
Нег за Петром брже тече.
Када Петар по крај моста, 20
Дошла мајка на сред моста.
Мост се ј’ станчал кано длака,
Палај’ мајка на дно пакла!
Онда Петар говораше:
„О Исусе, мештре драги, 25
Како бин ја учинио,
Да бин мајку ванка с пакла
Како тако избавио!“
Исус њему говораше:
„Ходи, Петре, в оно поље, 30
Онде надјеш јену црикву,
I погледај на олтарак,
Онде ћеш најт повесанце,
Ко ти мајка поделила.“
Како Исус говораше, 35
Тако Петар учинише.
„Вежи лакно за лаканце,
Пељај мајку ванка с пакла!“
Она ј’ била ва шубице,
Свака длака две душице, 40
А власићи по четири.
Мајка Петру говорила:
„Ај вах, мени, Петре синко,
Ча си ти сад учинио:
Пакал оћеш вас спразнити, 45
А рај оћеш утеснити,
Мени оће тесно бити,
Него стреси повисанцен,
Да се ове душе стресу!“
Петар стресе повесанцен, 50
Све дттше се виришиле[1]
Окол Петра ухитиле,
А мат паде на дно пакла.
„Сада, мајко, ту пребивај,
Није боље просит за те, 55
Нити просит ни молити,
Јер си била ненавидна,
Како јеси данданашњи!“
