Селе брајну добра коња прима,
Коња прима, за здравје га пита:
Јесил' здраво, мој милени брајне?
Јеси ли ми путен путовао?
Али јон је брајне говорио: 5
„Здраво сан ти, драга селе моја.
„Здраво јесан ма весејо нишан;
„Турчину сан осикао главу;
„Не ће турци ни сребра ни злата,
„Нити оће мила ниједнога, 10
„Него ишћу жалосна јунака,
„Ишћу, селе, русу главу моју'".
Али му је селе говорила:
„Муч' не бој се, мој милени брајне,
„Јер ја иман до три сина моја, 15
„Једнога ћу милон Богу дати,
„А другога оставићу за ме,
„А трећега пригорићу за те:
„Најмлајега Андрну, сина мога".
Пак је Андру сина дозивала: 20
„А мој Андре, драго дите моје,
„Обуци се штокод боје мореш,
„И изведи до два добра коња,
„Себи вранца а мајци путовца;
„Поћи ћемо ујцу на пирове, 25
„Јер нас ујче у сватове зове".
Андре своју послушао мајку,
Обуче се штокод липје може,
I изведе до два добра коња,
Себи вранца а мајци путовца; 30
Пака греду ујцу на пирове.
Кад су дошли близ' ујчеви двори,
Ал је Андре говорио мајци:
„Што ће рећи, стара мајко моја,
„Нечују се бубњи ни свирале, 35
„Ни дивојке да играју коло?
Али му је мајка говорила:
„Бубњи су се, синко, ишћетили,
„Дивојке су коло изиграле,
„И оне се омориле младе". 40
Кад с' улизли у ујчеве дворе,
Тот у двору три Турчина млада;
Први вели: липоте јунака!
Други вели: жалосна му мајка!
Трећи трче по бедрица ћорду, 45
Осиче му у рамену главу.
Летећ му је глава говорила:
Буд' усвисла свакому јунаку,
Који има невирницу мајку!
