Мајка Мару прико мора звала:
»Ћери Маре, јеси ли опрала?«
»»Нисам, мајко, јоштер ни почела!««
»Ћери Маре, а што си чинила?«
»»Ја сам, мајко, малу ружу брала, 5
савила сам три зелена винца««.
»Ћери Маре, кому си јих дала?«
»»Једнога сам мому брату дала,
а другога мому виренику,
трећега сам низ Дунај пуштала 10
а ја сам му бесидила млада:
'Пливај, пливај, мој зелени винце,
и отиди двору Јурјевица,
рећи старој Јурјевића мајци
да ожени Јура сина свога. 15
Ако ли га оженити неће,
на двор ћу му дошетати сама,
да не реку да сам наметница,
наметница магла прид очима,
удовица јасна мисечина 20
а дивојка до три жарка сунца,
јер дивојке рађају јунаке,
удовице млађане дивојке,
старе бабе да би покрепале,
ај дивојке да би наше биле, 25
не луђале - старом мајком стале«.
↑ »Зора далматинска«, година III, 1846, бр. 29, стр. 228-229. Примједба објављивача уз ову пјесму гласи: »Није пољака: скулара, терговца, морнара, ковача, старца, млада, женске, мушкога да не познаје и да не пева стотину путах на дан ову песму, дали сваки на свој начин. Ево је дакле овди таку какву је родила матер«.
Варијанте: у збирци »Народне пјесме отока Хвара« умотвору, налик примјеру нашег избора, а који се налази под бр. 262, навео сам на стр. 616-617. неколико иначица, међу којима и неколико рукописних.
Извор
Олинко Делорко: Народне пјесме отока Зларина, "Народна умјетност", 1980, књига 17, стр. 299.
