Мајка Маргарита
Цвилу то ми цвиљаше дробна птица ластовица,
она мала птица;
она цвилу цвиљаше Задру граду на придвратју,
она мала птица.
Бише ми се цвилећи дробна птица закаснила, 5
она мала птица;
тер ју бише пустило жарко сунце на западу,
ону малу птицу;
а бише ју заскочијо сјајни мисец на истоку,
ону малу птицу; 10
али оно не бише дробна птица ластовица,
нег ми оно бише стара мајка Иванова,
мајка Маргарита.
Она мајка кликоваше синка свога и брајенка,
мајка Маргарита. 15
На њу ми је нашетала била вила планинкиња,
тер ми сиде била вила старој мајци бесидити,
мајци Маргарити:
»Ча ми тако цвилујеш, стара мајко Иванова,
мајко Маргарито? 20
Која ти је невоља грозне сузе проливати,
мајко Маргарито«?
Сиде то ми стара мајка билој вили бесидити,
мајка Маргарита:
»Остаф ме се, била вило, јади те се оставили, 25
планинкињо вило!
Дви су мени ијуте ране на мојему жељном срцу,
планинкињо вило;
обе су ми јадови љуте ране отроване,
планинкињо вило! 30
I ово их не могу јадна мајка приболити,
посестрино вило!
А ове су љуте ране на мојему жељном срцу,
посестрино вило!
Ја т’ сам мајка имила млада Петра братца мога 35
посестрино вило!
а Ивана хранила мила синка од срдашца,
једно мало дите;
и кад сам их јадна била до витества дохранила,
по њих ми је свитла зора од истока поручила, 40
посестрино вило!
Обих сам их јадна мајка свитлој зори отправила.
Да ли ето не знадем за њих смрти ни зивота,
вило посестрино!
Нег су ми се зли билизи јадни мајци указали, 45
мајци Маргарити;
гди се гавран вијаше над мерли од Задра града,
она чрна птица;
а биху му чрна пера сва од крви устрапана,
оној чрној птици. 50
Сила сам га јадна мајка кумити и братимити,
ону кобну птицу;
»»Кажи мени, гавране, те билиге до истине,
птице злокобнице;
а ја ти се јадна мајка виром мојом обитују, 55
мој чрни гавранче;
да ти хоћу трудна пера сва сузами прохладити,
птице злокобнице.««
Да ли не хти на мене худа птица ни гледати,
она худа птица; 60
него то ми одлети у планину чрну гору,
мене мајку остави грозне сузе пролијући,
мајку Маргариту.
Сиде то ми била вила старој мајци бесидити:
»Ово ћу те, стара мајко, ради бога упрашати, 65
мајко Маргарито;
ако би ти оба два турске узе допаднули,
којом би јих ти спензом из тамнице искупила?«
Сиде то ми стара мајка билој вили бесидити:
»Ако су ми, била вило, турске узе достигнули, 70
посестрино вило;
ласно ћу их јадна мајка из тамнице искупити,
посестрино вило;
за браца ћу мојега дати моју русу главу,
посестрино вило; 75
а за синка Ивана живим огњем изгорити,
за то младо дите.«
Сила ми је била вила старој мајци бесидити,
мајци Маргарити:
»Нису ти јих, стара мајко, турске узе допаднуле, 80
старице небого;
да ли ћу ти истину, јадна мајко, повидати,
старице небого;
братца ти је обљубила млада мома Гркињица,
Мајко Маргарито; 85
тер ти га је напојила мрзле воде забитљиве,
старице небого;
да се нигдар од тебе сестре своје не спомене,
мајко Маргарито.
А када си од себе синка свога отправила, 90
оно младо дите;
онда се је у теби срдашце окаменило,
старице небого;
јер када ми он дојде у Приморје валовито,
оно младо дите; 95
на њега се намири липа Цвите Приморкиња,
на то младо дите;
она венац вијаше од примога виловита,
млада Приморкиња;
онди ми се они биху очицами сагледали, 100
млади и гиздави;
очицама сагледали а срдашци саљубили,
млади и гиздави.
Бише ми га липа Цвите оним венцем окрунила,
оно младо дите; 105
да се нигдар никадаре к теби мајци не заврати,
старице небого.
Цвили, мајко, и жали и проливај грозне сузе,
мајко Маргарито!
и да ти се никадаре од суз лисца не осуше, 110
мајко Марганто;
нит ћеш братца дозвати, нит ћеш синка дочекати,
старице небого!«
Датотека:Мурат Сипан вињета.јпг
