Мада/1

←Насловна

Мада Писац: Непознати аутор ШЕНА ПРВА

Шена друга→

АТ ПРВИ

ШЕНА ПРВА

ЛУКА и ФАНТАЖИЈА

 
ЛУКА: Али може ли бити, да коло од среће, које у свому обраћању нејма никад покоја, нејма се за мене обратити једну само волту?
ФАНТАЖИЈА: Је ли посибило, да се не могу једну само волту дочепати, кључи од конобе, да ми се напити голом, бокаром на мој начин?
ЛУКА: Да може ли бити, да неће доћи оно бријеме, у које се моћи будем испокојити у крилу госпоје Маде, коју толи верно служим и дворим?
ФАНТАЖИЈА: Да је ли посибило, да ја перпетуис темпорибус^[1] имам служити госпаре инаморане, и нејмам једну ноћ на моју заповијед за моћ спати qуиетаменте?^[2]
ЛУКА: Ах, Мада, једино сунце моје!
ФАНТАЖИЈА: Ах, аркулу, зоро невиђена!
ЛУКА: Ево цијећа твоје љубави редуко сам си најтежу болес, него се може поднијети.
ФАНТАЖИЈА: Ево без твога ликвора усушио сам се како говно на сунцу.
ЛУКА: Мада, што да веће учиним? Ја сам изишо изван себе; горке ми су ноћи, жалосни дни, а ти или не знаш, ер ти младос не да, или нећеш да познајеш љубав коју ти носим. Ако они пасалијер Фантажија умиједбуде коло водити, сикуро има бити испуњена моја пожуда.
ФАНТАЗИЈА: Ма, а, а, ле лонга^[3], бријеме од ручка пасава, сунце је на зубу а ми шетамо по Плаци. Ин сомма^[4] право провербио говори: Ко не види сунце у подне, требује му га рогом указати. Госпару!
ЛУКА: Фантажија, што је? Које ми гласе носиш? Јес' ли понио ону књигу госпоји Мади? Је ли је примила? Је ли што рекла? Је ли дала одговор? Који ти је афет учинила? Како те је погледала? Реци делонго!
ФАНТАЖИЈА: Пу-у-у-у! одговори, кому баста. Госпару, ин веритà,^[5] ја не знам што ћу одговорити: учинио ми си толике интерогацијуни, ин цонценза миа,^[6] да сам доктур, не бих ти умио опета пролегати, што си ми изговорио.
ЛУКА: Ребамбити бестио да ниенте! по цхе пациенза а вуоле,^[7] праљу ти, јеси ли оправио они посао, на који сам те послао?
ФАНТАЖИЈА: О, о, тако ми говори! Јесам есквизито, не може се љепше.
ЛУКА: Да реци, што је било?
ФАНТАЖИЈА: Од чеса?
ЛУКА: О цхе инфаме,^[8] гдје сам те посло!
ФАНТАЖИЈА: Да понесем ову књигу госпоји Мади.
ЛУКА Да јес' ли је понио?
ФАНТАЖИЈА: Не, ја.
ЛУКА: Ма зашто?
ФАНТАЖИЈА: Зашто сам дубито де нервис^[9]. Знаш ли ономадне кад сам јој носио они цвијет од твоје стране, да га је изгубила и да ми је рекла, да ће ми чинит дати једну фрегатуру по скини де импортанза.^[10] А ја заисто не патешкам од драгунула, то не бих ни узео њекијех ликарија фуори ди темпо,^[11] него ти сам намислио једну ствар, како ћу јој је придати сенза пèрицоло.^[12]
ЛУКА: Дану мало реци, нека и знам! Ер сасве да си персипикач за провести посао, хоћу и ја знати што се чини импартицоларе,^[13] гдје се трата моји интерес.
ФАНТАЖИЈА: Ти знаш добро, госпару Лука, да госпоја Мада има јед­нога брата у Сарајеву на трговини, то ћу ја отити и обућу се ко коријер и међу инијех сто књига и трамеса имам ставити и ову, и отићу јој на врата и рећу јој, да јој је књига од брата, то ћу јој је и усадити у руке.
ЛУКА: Браво ин веритà,^[14] сад познам да си човјек на послу и да имаш редаргуциони у глави.
ФАНТАЖИЈА: Е, е, а да нијесам гладан, бастало би ми се измислит веле веће, ма врло патишкам од дијете, веће су ми се и зуби осушили, мого бих лимати за контравелено.
ЛУКА: Не мисли сад о тому, него дај да оправимо посао и начином, и буди човјек!
ФАНТАЖИЈА: Ласса фар а градассо,^[15] ма смо ручак скратили, а страх ме је, да и објед отиде à монте;^[16] а ако госпоја Мада узигра бастоне, сон пер терра. Аддио,^[17] госпару!
 

Референце

1. за сва времена, вечно
2. мирно
3. Али, а, а, дужи се, продужује се
4. Најпослије
5. уистину
6. тако ми моје савести
7. Трабуњаш као дјете, ништавна живино. Колико ли треба стрпљења
8. О којег ли покварењака
9. сумњичав у живце
10. од важности, значајну
11. изван времена
12. без опасности
13. посебно, особито
14. Браво уистину
15. Остави да то учини хвалисавац
16. к врагу
17. пропао сам. Збогом