МАЧУС I ЧАВАЛИЦА
Mолим ти се, вишња славо,
у ове пјесни помози ме
и ти, мјесто мê гиздаво,
у тве краје припусти ме,
да ја могу при мркјенти 5
дијелак славе тве изријети.
Ја ћу китит пјесан моју
у мирности, у слободи,
у тишини, у покоју
при мом мјесту, ки ме роди; 10
море, стијене и покоји
разговори ће бити моји.
Ви, мркијенте, и ви, спиле,
камените, оштре стијене,
вали охоли, морске силе, 15
садружите овди мене
у овему у покоју,
докле изречени пјесан моју.
А ти, море славно моје,
продцијед' воде у бистрине, 20
и тишине прикаж' твоје
у мирности до пучине,
да садруже овди мене
све љепоте тве љувене.
I ви, рибе, купите се 25
овди мени на осами,
по тишини промећ'те се,
ер ћу спјеват овди вами,
ко се дичи љепотама
ово мјесто међу вама. 30
Јоште молим вас сирене,
мјеста овога морске виле,
хоте драге и љувене
спјеват пјесни овди миле,
нека свјетлос ваша сине 35
врху моје мркле тмине.
Хоте мени милостиве
слатке пјесни зачинати,
хоте срцу ме противе
вашијем гласом ушикати, 40
ер ће дати овди мени
глас наука ваш љувени.
Весело ћу моћ почети
складат мисли овди моје,
весело ћу ја зачети 45
овди, мјесто, славе твоје,
једа буду ове справе
у спомену твоје славе.
Од старина оток ови
носи име све властито, 50
кој' га свуди славна слови
и словиће вјековито;
ово име ко му стави,
узвиши га истој слави.
Колочеп се зове нашки, 55
а латински Цаламотта,
то је ријети језик грчки
бенедетта и доброта;
Грци знањем почаштише,
име кад му поставише. 60
Име ке је он донио,
од старина њим се дичи,
родом га је расплодио,
кога слава сада личи
ер изводи части круну, 65
хвале, дике сваке пуну.
Он под крилом Дубровника
мирно битје свеђ ужива,
вјере своје слава и дика,
у милости ку добива, 70
то је злато неизмјерно
у господе име вјерно.
Грађа стоји недалече,
има порте, лијепа стања,
около га море обтјече, 75
четр миља није мана;
кад охоло море мути,
путник њега ту не ћути.
У овом мјесту ко станује,
земље сади, море броди, 80
свак се храни и радује,
од њих труда што исходи;
ер се у труду трудом хране
а од труда трудом бране.
Мјесто плоди исте части, 85
ке ће вазда славне бити,
сиротињом не ће пасти,
ни благом се отрунити;
њим су часне сиротиње
благо, дике и хаљине. 90
Међ у њими нијесу свађе,
како брат ја сви се љубе,
ни се мами, ни се краде,
ни се чује ријечи грубе;
иста мирнос ту станује; 95
међу њими и краљује.
Бити часни сви се диче
и у дјела и бесједи,
нитко туђа да не тиче
дјелом, мисли ни погледи; 100
прије ће живот изгубити
нег зла дјела учинити.
Ту весело прималетје
мило и драго цапти њими,
и разлико у њих цвијетје 105
находи се љети и зими;
што дјевојке ложе и ките
пака везу у њих свите.
Када на се оне ставе
сукње свилом навезене, 110
за њих дике и направе
како цвијетја накићене,
лети чела, на ње сједа
приварена наћи меда.
Јесу земље и равнине 115
ке обилно воће плоди,
дубја, жетве и баштине,
одкле корис њим исходи
јесу врела, јесу воде,
око риве ке исходе. 120
Њими земља по начину
плодно дава све љепоте,
у пипуну и у вину
најразлике све доброте,
и јаганце међу остале, 125
чијем се диче исте хавале.
Сваки вјетрић ту их хлади,
све обично њим пробива,
ко се стара, ти се млађи,
ер се исто здравје ужива, 130
да то им је по нарави
бити зрачни, јаки и здрави.
Јесу темпла свете вјере,
дје пук дава Богу славе,
и небеско воће бере; 135
јесу ограде и направе,
ке у битју свом имају
и обично уживају.
Ту јес мјесто накрај мора.
понта једна, Мачус име, 140
Чавалица пака гора
и једна шпила међу њиме;
та имена одкле исходе
нут приповијес коју воде.
У бремену у старому 145
Мачус дијете, сињ Радоја,
би у мјесту у овому,
и на груди кућа своја
од имања ако убога
али часна битја свога. 150
Исто бријеме Ратац рибар
има кћерцу Чавалицу,
урешену свакијех добар,
младу и лијепу дјевојчицу,
како кућом у сусјеству, 155
тако срцем у пријатељству.
Мачус бјеше сво'ега знања
десет љета довршио,
Чавалица мало мања,
један другом драг и мио, 160
њими цапти посред лица
сдружен тратор и ружица.
Ова млада два дјетета
живу вазда садружени
у њихова прва љета, 165
мили, драги и љувени,
у покоју и мирности
уживају њих радости.
Садружени у весељу
сада пјесни зачинају, 170
сад испунит срца жељу
скачу, теку и играју;
њих су игре и лудости
све весеља и радости.
Од овега све радује 175
љубав иста срца права,
у чистоћи ка краљује,
ка је части исте слава,
ту зла мисао не заходи,
бистро срце дје находи. 180
Иду млади садружени
сад разлико цвијетје брати
и под вијенци пак круњени
иду пјесни зачинати,
њими лица руменило 185
одговара цвијетје мило.
Пака иду покрај мора
рибе гледат сред бистрине,
дје дупини посред двора
гори скачу у висине, 190
дје артине и галеби
к њими лете испод неби.
Ту је гледат небо и море
уређено љепотама,
рибе скачу, птице норе, 195
дје мирује крај с водама,
у тишини све почива
риба шетбе све ужива.
Нути, ријеше, Овратица,
која златну круну има, 200
шета тихо ко краљица
и дичи се нада свијема,
а зарак се за њом вуче,
ко куница иде муче.
Виђ, циполи ко изводе 205
своје игре у мирности,
дје прискачу изван воде
и дје кажу њих свјетлости;
кад се сврну, тад се пара,
да се свијетло небо отвора. 210
А орхани и зубаци
ко шетају разблудници
с поландами и тупаци,
сви охоли заточници,
како да је дато њими 215
краљевати нада свими.
Рибе мале и најјаче
бјеже од њих, свуд се крију,
дје охоле у њих трче,
тјерат иду, да их бију; 220
то је свијета свуд несрећа
рибе мале јести већа.
Риба већа разблуђена
лети, граби с охоласти
и ужива зла чињена 225
не сцијенећи нигда пасти,
али бријеме свему мати
и свакога својом плати.
Нути ловци и рибари
ко им мреже запинају, 230
нути гледај у привари
ко их воде и хитају,
нути тужне охоласти
ко ће отит, ко ће пасти.
Нека правда правдом иде. 235
да се плаћа, што се узима,
нека друзи када виде,
ко зло чини да зло има,
које цијене свеђ плијенити,
страхом ће се укротити. 240
А сад ход'мо гледат броде,
кораљ, бисер ки рибају,
ход'мо гледат дје доводе,
дје границе избирају,
кораљ бијели и румени, 245
који ваде из камени.
Све љепоте уживају
млада дјеца у радости,
гледају перле, дје рађају
на ведрини од свјетлости, 250
дје љуштур а рака брани
да је пита, да је храни.
Али љубав дјецу младу
ненавиди у покоју,
узела би, да познаду 255
у срдашцу рану своју,
узела би њих замести,
у љувени трак заплести.
Иште начин по све пути
и стријеле им свуд омијера, 260
да љувено њих замути,
за њими се свуд намијера;
љувено их иште ранит,
да познаду, што је патит.
Узела би њих замести 265
и љувено устријелити,
друге мисли све заплести,
у срдашцу уцвијелити,
да познаду, ко борави,
рањен ко је у љубави. 270
Млади љубав не познаду
ни своје моћи они хају,
само мисли они кладу,
дје слободно уживају,
сва је љубав њим морице 275
броци, трсти и рибице.
Бјеху ведра свуд небеса,
равно море у бунаци,
а по риви свуд рекеса,
дје по суху лазе раци, 280
кад излази сека свака
изван мора пуна брака.
Дје лупари, нариклице
све остају изван мора
на ведрину каменице 285
свака себе дје отвора,
нека оне тијеме плоде
перле, бисер ке изводе.
Млада дјеца тада ријеше:
»Ход'мо вадит нариклице 290
раке, вијере, искре, јеже,
чијем ћемо пак рибице
вабит луде и рибати,
варат, ловит и хитати.«
Тје угристи Мачус рака, 295
он ухити за усницу
њега клијешти, тер проплака,
зове себи Чавалицу
говорећи: »Помози ме,
љута рака слободи ме.« 300
Она хрло тијем се суну,
диже рака од уснице,
дје угризе, пак целуну
говорећи: »Ма душице,
зла рачица и немила 305
овди ми те уклијештила!«
Кроз ти целов слатки, мили,
дје срдашце почиваше,
љувена га моћ устриби,
обрани га, тер уздаше, 310
тијем га Чаве још пожали
опет љубну и загрли.
Рече к тему: »Не бој ми се,
ово, браче, тва раница
оздрави ће, дје угризе 315
тебе љута, зла рачића,
она је тебе укљештила
а ја худу њу убила.«
Али Мачус у срдашцу
ћули пламен, ки га рани, 320
није весео у солацу,
него тужи, вене, тамни,
чезне и гасне свеђ у лицу,
кад погледа Чавалицу.
За њом иде, свуд је слиеди, 325
жуди бити код ње ближе;
кад је сгледа, пак ублиједи,
очи скала и уздише;
све су игре њих и пјесни
тужбе, туге и бољезни. 330
Узео би говорити,
да га љуба тужно мори,
али уста отворити
он не смије да говори,
ер се страши, у погледи 335
да је у чем не увриједи.
Чавалица веома ћути
видјет њега свак час горе,
дје уздише по сто пути;
жуди знати, а не море, 340
ка је болес њега стегла
и срдашце њему ужегла.
Ако њега разговара,
огањ горе тијем ражиже,
ако пита, тијем домара, 345
ако зове, он уздише;
све то чини, све залуду,
ер се мучи већем труду.
»Што ти је, браће?« њему вели;
што су очи драге и миле 350
њега, знати веома жели,
у плаче се замутиле
и свога лица руменило
што је онако проблиједило.
»Које су ово, јаох, бољезни, 355
које су ово туге«, рече,
»дје су игре, дје су пјесни,
дје весеје наше утјече?
Рец' ми, браче мој избрани,
ко те уцвили, ко те рани? 360
Молим ти се, не тај' мени,
ко ми тебе, браче, рани,
ко весеље тве промијени
у ти уздах твој незнани,
што ми те је затравило, 365
што ли, браче, јаох, убило?
Да ми тебе нијесу, браче,
дје оболе једовите
које рибе љуте драче,
али нијесу страховите 370
пристрашиле морске звијери,
што се на те, јаох, намјери?
Али тебе затравиле
међу пјесни ке сирене,
али нијесу застрашиле 375
страшни обори, љуте стијене,
али морски страшни вали
да ти нијесу страхе дали?
Ере жудим ја помоћи
и твоје туге излијечити, 380
да бих знала јоште поћи
срцем истијем измијенити,
нека паду на ме веће
сваке туге и несреће.«
Мачус, сметен вас у себи, 385
мучи, тужи, стине, гори;
што је, дје је, не зна о себи,
свеђ уздише, не говори;
у срдашцу плам огњени
каже сдвора мраз студени. 390
Стоји собом, размишљати,
би ли мого њој изријети,
би ли мого чинит знати,
да му љубав чини мријети
и љепота не избрана, 395
докле дође срцу рана.
Али рече: »Прије под нама
море ме ће доћ прождријети
него иком мога плама
да ћу игда ја изријети, 400
прије ће рибе ит по гори,
нег да речем, ко ме мори.
Ова уста прије ће бити
и без ријечи у вијек вијека,
прије ће срце уморити 405
моје туге и без ли(е)ка
него ријети, ко ме мори
и кијем срце моје гори.
А кад данци моји нестану
и смрт стигне веће мене, 410
нека каже она рану
и све жеје ме љувене,
да свак види плам незнани:
буд му просто, ки ме рани.«
Чавалица заклинати 415
милостиво њега узе,
невидоме уздисати,
невидоме ронит сузе:
»Друже, браче мој љувени,
што је теби, реци мени. 420
Одкле немоћ твоја изиде,
ко те уцвијели, ко те рани,
ка невоља тебе обиде,
да изгуби рај сунчани?
Реци мени, драги браче, 425
ко те уведе у те плаче.«
Узео би Мачус ријети,
како она њега мори,
али волио прије умријети,
него да јој проговори; 430
с једне стране љубав учи,
с друге страха вели: мучи.
Али одлучи тер изрече:
»Хоћ знат, браче, ко ме рани?
Мене није на далече, 435
ну крај банде брода стани,
ти ћеш назрет сред бистрине,
за кијем срце моје гине.«
Скочи тада Чавалица
прико банде тер погледа, 440
тјењу видје свога лица;
сва се створи како од леда,
њему рече: »Нехарниче,
то се мени у час тиче!«
Скочи на крај расрчена 445
тер побјеже свому стану
како риба ободена,
када прими ости рану,
а Мачуса ту остави,
нека тужи и борави. 450
Оста Мачус сам у броду,
незна о себи, што се чини,
како дријево на заходу
заметено у пучини,
дје га љуте силе гоне, 455
сада плије, сада тоне.
Мисли, што ће учинити
од живота од својега,
али себе сам убити,
али тајат згоде свега, 460
нека муче сам умире
цијећа страхе, ку обзире.
»А срдашце ме ранити«,
рече, »то се не пристоји,
ер бих мого погубити, 465
што у њему живо стоји;
нека тужим, нека живем,
нека овако сам умирем.
Уфанца ме разговара,
да је боље поживјети, 470
а ко сада мене кара,
могла би ми јоште ријети:
»Све ти просто, што сакриви,
не умри јоште, још позиви!«
Могла би ми у милости 475
познат срца мога ране,
помиловат ком радости,
сврнут очи све сунчане,
могла би ми опростити;
опет дружбу поновити.« 480
Међу уфанце Мачус ове
свуд ју иште и засиједа,
Чавалице име зове,
ма се она гледат не да;
свуда бјежи, свуд се крије, 485
веће није како прије.
Једно јутро страном горе
он угледа Чавалицу,
дје приходи поћ на море
за уљести у спилицу, 490
инбарка се на осами,
како умје, својијем другами.
Мачус скочи у весеју,
тече за њом за доћ прије,
иде страхом, тјера жеју, 495
слиједи, тјера пак се крије;
спиле дође она ближе,
он се скучи за њом ниже.
Нути згода, нути среће,
ка му чини и ту доћи, 500
нути нове срцу смеће,
ка доходи за не проћи,
нути љубав како мути,
нека срце већма ћути.
Чаве сједе у спилицу, 505
у њој наде, дје ту спасе,
морску љуту медвједицу,
дјецу своју ка дојаше;
скочи на њу страховито
кажућ зубе једовито. 510
Сва у страши дјевојчица,
када љуту звијер упази,
удри на се невољница,
не зна ку(д) ће нег загази,
бјежи к мору сва у пјени: 515
»Једа је помоћ«, вика, »мени!«
Вика страшно, тужно вапи,
једа је кога, помоћ пита,
а звијер тјера, да раздрпи,
у зубе је веће хита; 520
она вика, на смрт гази,
дје за собом гору пази.
Изненади, стреловито
скочи Мачус за отети,
дје звијер режи страховито, 525
он је тјера, он јој пријети:
»Не бој ми се«, пак говори,
»Чаве, нека мене умори!«
Медвједица њега утече,
тијем извади њој из усти 530
Чавалицу, којој рече:
»Страху, браче, веће пусти,
утекла је звијер немила,
ка те младу застрашила!«
Тијем ухити дјевојчицу 535
посред мора, дје већ гине,
како мртву у свом лицу,
дје се тресе, дје већ стине,
доведе је пак на риву
невољницу на по живу. 540
Говорећи: »Чаве, нути,
дје доведе мене срећа,
цијећа тебе дје напути,
да је слава мени већа,
да те ова звијер не рани, 545
и ма рука да те обрани.
Све је ово осуђено,
цијећа тога молим ти се,
погледај ме умиљено
и на мене не срчи се, 550
држи мене у милости,
што сакривих, ти ми опрости.
Опрости ми милос твоја,
ере живем ради тебе,
помилуј ме, драга моја, 555
не тјерај ме већ од себе,
ер ће бити мјеште злата
мили поглед мени плата.«
Она на то одговори:
»Што се мени, јаох, не рече: 560
Чавалицу смрт умори,
раздрпи је звијер у пече,
ер би за ме боље било
него ово, што 'е слиједило.
Ка је ово, јаох, привара: 565
ко те дозва мене отети,
да ја платим, ко ме вара?
Јес' ли чуо кадгод ријети:
за ону помоћ, ка није звана,
ниједној плати нијес' држана? 570
Ја те молим: заборави
од дјетињства све спомене,
о другом се већ забави
и остави мисао мене!
Сто је било, буди дости, 575
промијен' бријеме од лудости!
Друго битје сад настаје,
у кому се не пристоји
да се лудо бријеме траје,
ма да о себи свак настоји; 580
цијећа части молим ти се,
веће мене остани се.«
Тијем побјегну, кад изрече,
а Мачуса биједна остави
њега бјежећ на далече, 585
он при мору, дје борави
уздишући у жалости,
оста плаћен нехарности.
»Ти отиде«, рече, »ајме,
за чинит ми већ умријети 590
поврати се, погледај ме
сам' очима, душу срети,
ти ме тужна разговори
докле мене смрт умори.
Ја ћу умријет у покоју, 595
ако чујем тву бесједу,
осладићу тугу моју
при слаткому твом погледу,
а ти од мене, јаох, утече,
тужна мене, на далече. 600
Горо пуста и немила,
за те добро ме западе,
ти си мени, јаох, сакрила,
ка ми тужно срце украде;
проспи на ме твоје оборе, 605
нека мене они уморе.
А ви, страшне љуте стијене,
дје валови морски млате,
замућене ваше пјене
ви пошљите да ме плате; 610
хоте на ме морске смеће,
дје ми није живљет веће.
Дје сте рибе, морске звијери,
све се овди сад скупите,
да се свака вас намјери, 615
тер ме овди све плачите,
дје умирем у жалости
тако плаћен нехарности.
А ти, спило страховита,
за моћ прије ја умријети, 620
чини твоја звијер скровита
да ме дође сад прождријети;
реци, Мачус да је вапи,
да га коље и раздрпи.
Реци, мјесто Чавалице, 625
покли мноме њој утече,
нека грди мени лице,
нека раздре мене у пече;
Чавалице покли није,
моје крви нека пије. 630
Ово т' мене, освети се,
ја се нећу већ опријети,
моје крви напоји се,
да се може вазда ријети:
друзијем живот да сабрани, 635
своје крви да т' не брани.
Отит на смрт ја не кратим,
покли умријет већ обирем,
све за боље да не патим,
да већ тужан не умирем; 640
хоћ ми, спило драга, ријети,
ком ћу смрти ја умријети?
Рец' ми, драга, ја те мољу,
обери ми свијета гору,
нека тугу и невољу 645
ја погазим при овом мору,
нека паду на ме горе,
да ме овди већ уморе.
Ах, ти славно море моје,
покли имаш мене узети, 650
раствори ми јазе твоје,
да ме дођу већ прождријети,
покли сада већ запливах.
Чаве, теби ови уздах!
Не уздиши, покли воде 655
мени гасе огањ већи,
и дје туге ме проходе,
срдашце ће покој стећи.«
Тијеме скочи међу пјене
циећа туге сво'е љувене. 660
Кад он скочи већ у море,
видје и чу гласе ове
један пастијер на крај горе:
брзо поније зле гласове,
иде дома њему ријети, 665
да Мачуса видје умријети.
Тијем по селу на Громачи
родитеља наста вика,
вике, тужбе, сузе, плачи,
свак га жали невољника; 670
када зачу Чавалица
и она поче дерат лица.
»Ајмех«, рече, »жалостива,
ајмех, тужна и немила,
ја сам свему, јаох, кривина, 675
ја сам њега, јаох, убила
ајмех, друже, ајмех, браче,
са(д) те познах, јаох, у плаче!
Сада позна срце моје,
сада плаћа само себи 680
непознане ране твоје,
сад вјерује тужну теби,
да све моје нехарности
имам платит мом жалости.
Тебе тужна ја уцвилих, 685
у зло које за не пасти
о(д) тебе се ја одилих
циећ чистоће моје части,
а сад ми ће тужној ријети,
да ти чиних ја умријети. 690
Ах, Мачусе мој сунчани,
нехарна сам била теби,
кад ме звијери ти обрани;
ово сада сама у себи
ја ћу плакат ме несреће 695
и чут с тебе туге веће.
Хоте, плачи, сви у мене,
купите се у му дружбу,
сва весеља и спомене,
хоте овди на му тужбу, 700
дје ћу плакат ја небога
изгубљена друга мога.
Ја сам мојом нехарности
њега тужна погубила,
ја сам њега без милости 705
поћи на смрт упустила;
хоте плачи, хоте ријеке,
моје очи, точит вијеке.
Свеђ плачите, свеђ сузите
без милости, без покоја, 710
ријеке срца отворите,
да се види жалос моја,
покли тужна Чавалица
бих Мачусу нехарница.
Не вјеровах своје тужбе, 715
дат му браних разговора,
одвргох се њему дружбе
и оставих на крај мора,
нехарности кад га платих,
невољнога на смрт спратих 720
Достојна сам ја од смрти,
имала бих ја умријети!«
Ал овако срећа врти
оно, што ће пак донијети:
међу плачи дјевојчица 725
не осуши нигда лица.
Међу плачи уздишући
она причу из далече
глас рибара викајући:
»Добре гласе носим«, рече 730
»дарујте ме, ко је право,
Мачус вама иде здраво!«
Завикаше: »Што је ово,
ко нам гласе добре носи!
Реци нама, што је ново, 735
дар ће бити, ко се проси.
Чавалица танко слуша,
но' се враћа опет душа.
Рибар узе сповиједати,
да при мору Мачус сташе, 740
чу се плакат и викати;
дје пак викну и уздаше
и дје скочи усред мора,
да уздахну иста гора,
ту на близу два рибара 745
нађоше се близу њега,
и видећи дје забара
привезоше цијећа тога,
духата га ухитише,
у њих бродац извадише. 750
Када њега ту познаше,
чудећи се од овога,
њега затијем упиташе:
»Реци нами ради Бога,
ка те туга овди заније, 755
за утопит се овди доније?«
Ними ово одговори:
»Не сметајте мене умријети,
боље да ме смрт умори
него живљет већ на свијети. 760
Ко ме ово, јаох, смета,
дајте на смрт мене опета!«
Њега пака доведоше,
то сам исти ја видио,
они у порат провезоше; 765
ја сам гласе вам донио,
а од сада проће мало,
чути ћете и остало«.
Све разумје Чавалица,
међу плачи која сташе, 770
разабра се невољница
у весељу тер уздаше:
»Што се, рече, ово ствара,
да ме когод, јаох, не вара!
Невољна сам, весела сам, 775
плачу очи, срце гори:
мртва ли сам, жива ли сам,
што ме тужну ово мори,
које су ово мени згоде,
плач, весеље ке доводе!«780
Слуша јоште, жели знати,
једа други тко изиђе,
подалеко чу викати:
»Ово Мачус здраво иде!«
Ко 'е зачула глас овега, 785
скочи на двор за виђет га.
Ступи даље њега срести;
кад се млади ту видјеше,
почеше се оба трести,
како мртви занијемјеше, 790
у првому у погледу
изгубише њих бесједу.
Лице њима проблиједјело,
свуда скаче зној студени,
и њихово руменило 795
прикри њими снијег ледени,
крепос иде с овом моћи
на срдашца за помоћи.
Притекоше мајке њими,
родитељи и родице, 800
плачућ тужно над обими
плачу у сузе, деру лице,
дје су оба на тле пали
како мртви, свак их жали.
Дје се плачу ове згоде, 805
узрок смрти размишљати
мнози мисле и находе,
без болести умирати
скровено им може доћи
цијећ љувене које моћи. 810
»Виђ'мо«, ријеше, »да потајно
љубав која њих не мори,
међу оба да незнајно
љувен пламен њим не гори,
и да воле прије умријети 815
него жеље срца изријети«.
Ријече: »Ово Мачус зове
и весело Мачус иде!«
Како чуше ријечи ове,
сваки трену, да их виде, 820
у њими се дух поврати
почеше се разбирати
Тијем очито свијем објави,
у срдашцу да рањени
оба бјеху од љубави 825
и да тако засрамљени
вољели су прије умријети
него љубав њих изријети.
Покли њими није ништа,
сви рекоше: »Ово је права 830
љубав вјерна, љубав листа,
час, поштење, мјеста слава!«
Тијем их младе разабраше
и на стане сво'е послаше.
Ако љубав ово води, 835
све је части пака слава,
ка на добро све изводи,
ер је наша вјера права,
у поштењу и у части
нигда не ће у зло пасти. 840
Ко је закон у том мјесту,
у вјеру их поставише
како зета и невјесту
пак у слави почастише,
вјековиту њих спомену 845
поставише у имену.
Њихово се име стави,
да им буде становито,
да их хвали, да их слави
у успомени вјековито: 850
Чавалица ту јес гора,
понта Мачус на крај мора
Сврха
