По поју коњи играју,
ер се на ларго справјају
по л’јепе Ане невјесте.
Кад су по неву ходили,
уз пут су дуње садили; 5
кад су се с невом враћали,
уз пут су дуње тргали,
на коњу неви давали.
С њима се неве његује;
низ коња дуње бацала. 10
Лоша јом срећа прискочи,
неви се коса расплете.
Покликне с коња невјеста:
»Једа ли кога од рода,
ал мога али Павлова, 15
да би ми косу оплео!«
Када то зачу млад Павле,
млад Павле брзо прискочи
и неви косу оплете.
Лоша му срећа прискочи, 20
добар му мач се отпење
и удре неву у свце.
Кад видје млада невјеста,
с јабуком рану затисне,
махрамом танком потисне. 25
I тако коња јездећи
до бијела двора Павлова.
Видје хи мајка Павлова;
прид б'јеле дворе шетала.
под невом коња примала. 30
Рече јом с коња невјеста:
»Госпођо, мајко Павлова:
божије дај ми молитве,
Павлове меке ложнице!«
Ал рече мајка Павлова: 35
»Које су ово невјесте,
кад траже с коња молитве,
Павлове меке ложнице!«
С коња ју стара примала,
даје јом божје молитве, 40
Павлове меке ложнице.
Кад леже млада невјеста,
нетом се главом наслони,
душу је своју пустила.
А1 покликне млад Павле: 45
»Престан’те бубњи сребрни!
Не свир’те, свирле сребрне!
Не играј, коло около!
Умре нам млада невјеста!«
Кад чује мајка Павлова, 50
ал Павлу сину говори:
»Проклет ми био, синко мој!
Није то прва ни друга,
нег ти је, синко, десета
од твога мача проклета! 55
Колико ја ти говорим,
да собом мача не носиш!«
Референце
Извор
Златна јабука, Хрватске народне баладе и романце, II књига, уредио Олинко Делорко, Зора, Загреб, 1956., стр. 46-47.
