Љепото свијех госпој, о џиљу прибијели,
тко толи урес твој јадовно расцвијели;
у ком је сва дика и разум све славе
ода свијех владика од римске државе?
Чини те ну такој стрил горке љубави
здружити непокој и чемер крвави,
радости твоје тач Купидо тер скрати
и твоје све у плач весел'је обрати;
ер тебе не може прихинит по себи,
нер друзијех приможе да даду смрт теби;
тер тако одлучи, да тебе с љепотом
прем свасма разлучи и с твојијем животом;
јад чемер и налијеп тер ти да без лијека,
да урес твој прилијеп потлачи смрт пријека.
А ти се с' госпоје храбрено бранила
и почтен'је твоје раницом схранила.
Рањена зач се ти и твоја сва дика
освете насити од твога крвника,
освете рад које право се може ријет
славе се те твоје напуни вас сај свијет;
мнозијем да с' прилика почтена и славна,
по вас вијек до вијека госпоје избрана.
Ар сама ти воли прије реда умријети,
с пријекора него ли у дуго живјети,
нека свак говори: остави почтен глас
тај, ка се умори за схранит своју час.
А он тко би узрок, да задаш смрт себи,
вјечни је сам пријекор остави[л] по себи,
у вијеке по вијек вас нека се може рећ,
с пријекора да ће глас ономуј вазда тећ,
безредно госпоју ки чини на свијети
пролити крв своју, да буде умријети
од туге и јада, пустивши плачан глас
тер себи смрт зада за схранит своју час;
да ниткор на свијети у ниједној држави
не може њој ријети: да је слуга љубави.
Ер да се буде тач љубави придала,
вај, не би вазам мач смрт себи саздала.
За толик непокој тијем себе присуди
прикратит живот свој, да веће не труди.
А зашто мој боже, нер само на свијети
људскога не може пријекора поднијети!
Меју све остало нека је живот свој
вјекуште зрцало по свијети свијех госпој.
А за тој, а за тој, вашу час браните
и у части живот свој почтено схраните;
зач право могу ријет, што мудри говоре,
почтен глас вас сај свијет да платит не море.
Ер све тој познава, тко тако разбира,
почтен глас и слава да нигдар не умира;
блаженство зач се тој на свијети добуде,
тко схрани живот свој, сплесавши све блуде;
ер праве: почтен глас боље је добити,
него ли златан пас с пријекором носити.
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Мавро Ветрановић, умро 1576, пре 448 година.
