Лука Десанчић у заробљеништву

Извор: Викизворник

* * *


Лука Десанчић у заробљеништву[1]

Пију вино Сењани јунаци
У бијелој Десанчића кули.
Служила их љуба Десанчића,
Пак је љуба њима бесједила:
»Ој Сењани, моја браћо драга, 5
Лако ти је вами пити вино,
Вино пити, уз вино пјевати,
Јал мој Лука у невољи кука,
У невољи у Томињој[2] кули,
Јево има седам годин дана, 10
Да су Турци уватили Луку,
Затворили у Томињу кулу,
Од њег нејма ни гласа ни трага.
Који би се нашао јунака,
Да би мога избавио Луку 15
Из шужањства, из Томиње куле,
Чизмом би му одбројила злато.« 
Сви јунаци здрави и весели:
Винце им је лице накитило,
Ракија им еглен отворила. 20
Сигурност су у срце добили,
Па сви њојзи десну руку дају,
Да ће сјутра на ракију доћи
I сви сложно у Томињу поћи,
I Томињу превалити кулу, 25
I из куле извадити Луку,
I жива га у дворе донијети.
I ту био Сењанин Иване,[3]
I он мучи, ништа не бесједи,
Јер он знаде, како ј' тамо доћи, 30
Јер је седам пута долазио,
Да би како извадио Луку,
Ма нигда га не познаше Турци,
Јер је знао турски бесједити.
Томе љуба весела бијаше, 35
Сву ноћ стала, нигда не заспала,
Сењанима ручак сигурала.
Кад у јутро јутро освануло,
Најпрви јој Иван долазио,
I сви редом Сењани јунаци. 40
Они пију жежену ракију,
Ракија им еглен отворила
I срчену слободу подбила.
Иван мучи, ништа не бесједи,
Нити пије жежене ракије, 45
Само слуша што момци бесједе,
’Оће 1’ који остати код ријечи.
Кад се Иван наслуша говора,
Он доведе прчевита јарца,
Па га жива на мио[4] дерао. 50
Стоји дрека прчевита јарца,
Како дречи, сва кула ш њим звечи.
То гледају Сењани јунаци,
То гледали, па му бесједили:
»О Иване, вај наш капитане, 55
Какова то може бит зламенка,
Што ти жива код нас дереш јарца?« 
Текар онда Иван проговара:
»Видите ли ове муке јарца?
Ко не мисли овако подњети, 60
Нек не иде тамо у галами,
Ван не би ли како другачије,
Преварили, кулу прокопали,
I из куле извадили Луку?«
Сви престаше ричи говорити, 65
Пометнуше чаше на столицу,
Све погледа један на другога,
Ма највише, како стоје врата.
Волио би, да ни доша није,
Па не пио вина ни ракије. 70
Иван на то ништа не гледао,
На се мече турско одијело,
Па полази до Томиње куле.
Седамдесет на ракију дође,
Само седам за Иваном пође. 75
Преша Иван про плаце велике,
Никада се није обазрио,
Кад је доша на велика врата,
Онда се је назад огледао,
Имаде ли друга иједнога. 80
Од њих седам нејма ни једнога,
Сви осташе у сењској улици.
Мисли и сам што би учинио,
Па је мисли у једно смислио:
Нијесам пио вина ни ракије, 85
Тријезан сам њојзи обечао
I још једном Луке потражити,
Па сад идем, вратити се нечу.
Поврати се у своје дворове,
I узимље своју тамбурицу, 90
Идем, па ћу турски тамбурати,
Не би л' макар ш њиме бесједио.
Не будем га мога задобити,
Искат ћу га златан прстен с руке,
Очитоват, да сам био ш њиме. 95
Па он иде до села Компоља,[5]
Ондје узме Вида Жеравицу[6]
Који знаде стазе и прогазе,
Јер је Виде био у ајдуци,
Па он знаде нојцом путовати, 100
Бијелим даном у ладу лежати,
Кад су били код Томиње куле,
У добро су доба домакнули,
Кад су Турци јацију клањали,
Онда текар ишли вечерати. 105
Иван сио под Томињу кулу,
Па на земљи ноге прекрстио,
Стражанима кад су домакнули,
Иван се је за штап уватио.
Они мисле да су занаџије, 110
Уставе је себи за разговор,
Да ће лакше ноћцу преслужити...
Иван бије у јасну тамбуру,
Турски бије, каурски отп'јева
I сву стражу код себе забавља, 115
I латински Виду бесједио:
»Виде, шећи кули наоколо,
Је ли у њој на животу Лука.
Ако буде у животу Лука
Позна мене и моју тамбуру, 120
Он ћ’ из куле нешто бесједити.
Пази добро што бесједи Лука!
А ја оћу запјевати штрашно.
Ако ли ми чујеш глас од Луке,
Питај њега о’кле тања кула, 125
Па ’нда ми је јуначки прокопај,
Не би ли се поздравио ш њиме.«
Те се Виде шеће око куле,
За њим стража ништа и не гледа.
Јал из куле завикао Лука: 130
»О Иване, крило од Приморја!
Јеси 1’ доша, да мене извадиш?«
На то њему Виде бесједио:
»Јесам Лука, ђе ј’ најтања кула?«
»Чини ми се до истока сунца: 135
Када оџа турски барјам виче,
До истока најбоље наслушам.« 
Прише Виде кулу прокопати,
Јер он знаде како се прокапа,
Јер је био дуго у ајдуцим... 140
Док је Иван три пјесме испјева,
I Вид се је с Луком поздравио...
Иван пјева танко гласовито,
I галаму меће међу стражом.
Док је Иван још дви пјесме каза, 145
Дотлен и Вид извадио Луку,
I на Луки тешке букагије.
Ма не може Лука путовати.
Кад је Виде извадио Луку,
I он онда к Ивану долази, 150
I латински њему приповиједа,
Да је веће извадио Луку.
У Ивану срце поскочило,
Дупли глас је грлу примакао,
Па још Турке боље разиграва, 155
Своме Виду латински бесједи:
»Мећи на се њега и железо,
Бјежи ш њиме кроз зелене луге,
Ја ћу васке сјутра пристигнути«.
’Оће Виде, ваљан и од себе... 160
Меће Луку на плећи јуначке,
Па га носи про’зеленог луга,
Однио га у Кунар-планину,[7]
I под кладом њега оставио,
По Ивана Вид се повратио. 165
У то доба зорица сванула,
I сву стражу дријем уватио:
Стража леже, Вид и Иван оде,
I дођоше у Кунар-планину,
I под кладом налазили Луку, 170
Заковата негвам железнијем,
Тер су ондје студеним каменом,
Комај Луку тужна расковали.
Ондје тавне ноћи дочекаше,
Па и за ноћ к Сењу утекоше, 175
Доведоше Десанчића Луку.
Телар пуче уз Приморје равно,
Да је доша Десанчићу Лука
На плећима Вида Жеравице,
Ма с памети Сењанин Ивана. 180
Сви се они бише постидили,
Који јесу десну руку дали
I жежену ракију попили,
Нијесу смјели ићи под Томињу,
Ман сам главом Сењанин Иване, 185
Са ајдуком Видом Жеравицом.
I тадај су све сењске делије
Капитаном Ивана зазвали.


Референце

  1. У три записане пјесме, и то код Луке Маријановића (Хрватске народне пјесме што се пјевају по Горњој крајини и по Турској Хрватској, 1864 — 1869, 15, (ркп., МХ 11б), у једној пјесми у Зборнику Јосе Вукелића и у збирци Фрање Десантића (н. дј., 169 — 188), заробљени Десантић је Лука, у Ерлангенском рукопису (Герхард Гесеманн, Ерлангенски рукопис српско-хрватских народних песама, Сремски Карловци, 1925, пј. бр. 72) је Јуре, код Валтазара Богишића (Народне пјесме из старијих, највише приморских записа, књ. I, Београд 1878, пј. бр. 108) је Михаило, а код Вука Стефановића алтазара Богишића (Народне пјесме из старијих, највише приморских записа, књ. I, Београд 1878, пј. бр. 108) је Михаило, а код Вука Стефановића Караџића (Српске народне пјесме из необјављених рукописа, Београд 1973 — 1974, књ. III, пј. бр. 41,42, 43) је Гојко.
  2. Кула Томина налазила се у данашњем селу Томина, уз ријеку Сану, 14 км удаљена од Санског Моста. Кула је била грађена на четири ката, а задаћа јој је била чувати мост који се налазио у њезиној близини.
  3. Нема података да је у том походу судјеловао и Иван Влатковић (Иве Сењанин), али постоји могућност. Од седам пјесама само се у двије Иво Сењанин не спомиње као један од ослободитеља Десантића из турског заиобљеништва.
  4. Тј, згулио му кожу, мјешину, мијех.
  5. Кумпоље је село у Гацкој долини у Лици.
  6. Вид Жеравица се спомиње у доста народних пјесама, обично у друштву хајдука Мијата Томића (+1642) и јунака из Равних котара. У документима до сада о њему нису пронађени повијесни подаци. Једино се 1647. у Макарском приморју спомиње харамбаша Вид, без презимена. Није познато је ли томе харамбаши Виду било презиме или можда надимак Жеравица. Иначе, презиме Жеравица доста је раширено у хрватском народу.
  7. По Данијелу Алерићу (Ороними Кунара и Јадика, Ономастица Југославица, 3. Загреб, 1973, 3 — 21), називи Кунара, Кунор, Куновац и Куновница долазе од перзијске ријечи кенар, која је путем турског језика дошла до нас, а значи руб, граница. По Стјепану Бановићу (Планина Кунара и Папуча у нашим народним пјесмама, Рад, 227, Загреб 1923, 332 — 343) у вријеме ратовања између Истока и Запада Кунара је била заправо свака планина у Динарском горју. По истом Бановићу, она планина која се спомиње у бројним пјесмама Босне, Херцеговине и Далмације јест планина Куновац (висине 631 м) у Лици, близу врела Уне, а преко које је водио пут до Удбине, преко Купинова, у Далмацију и кроз долину Зрмање у Равне котаре.


Извор

Сењски ускоци у народној пјесми и повијести, Народне пјесме о сењским ускоцима, приредио Мијатовић, Анђелко, Матица хрватска, Загреб, 1983., стр. 37-43.

Варијанте

Зборник Јосе Вукелића, пј. бр. 6, ркп. МХ 23а. Варијанте: Герхард Гесеманн, Ерлангенски рукопис српскохрватских народних песама, Сремски Карловци 1925, пј. бр. 72; V. С. Караџић, н. дј., књ. III, пј. бр. 41, 42, 43; Валтазар Богишић, Народне пјесме из старијих, највише приморских записа, књ. I, Београд 1878, пј. бр. 108; Лука Маријановић, Хрватске народне пјесме што се пјевају по Горњој крајини и по Турској Хрватској, 1864 — 1869, 15, ркп., МХ 11б.