Пођи, листе мој љувени,
пођи, к оној, цјећа које
мучећи је сила мени
дни у жељах свршит моје;
5 у мучању тере мому,
кому 'е дано бесједити,
њој ћеш, кâ је узрок тому,
му смрт муче објавити.
9 Пођи, вјерни, пођ' мучећи
навјесниче срца мога,
прид очи оне, ке је већи
поглед зрака сунчанога;
13 зашто слика и прилика,
и ствар у свем подобна је,
од мучећа лубовника
и поклисар мучећ да је.
17 Пођи, вјерни, пођи, мили,
пођ', мучећи мој гласниче,
прид очи оне, с кијех дан били
ноћи мојој сам истиче.
21 Да ну, ако не знаш пута,
кî те одвести има онамо,
гди мâ младос изгинута
пуна жеље стоји само,
25 траг од уздах мојијех слиди,
које управљам свеђ без броја,
гди се драга љепос види,
друми отајни, душа моја;
29 у љувену тако у себи
путу и у складу нада свима
моје срце водац теби
и притецник бити има,
33 срце моје стрјеловито,
које свак час бјежи од мене,
тер кô у мјесто све влаштито
пут љепости гре љубљене.
37 Ну ако у удесу мом је худем,
тер инако није моћи,
да ја прије на смрт будем,
негли тамо ти, јаох, доћи,
41 поклони се умиљено,
и ако од очи ње свјетлости
гњевно, срчно, несмиљено
видиш горјет немилости,
45 смјернијем гласом тад објави
у злу мому дјело твоје,
да ти нијеси од љубави,
негли од смрти гласник моје.
49 Ну ако мога цјећ пораза
глас од смрти чује љути
она, која вијеку гласа
од љубави не хтје чути;
53 ну замало од ружицâ
ако видиш рујнос милу
промијенут ју усред лица
бијелијех лијера на бљедилу;
57 тко зна, да ју не приможе
нијемо писмо на смиљење,
што учинит вијек не може
грозно и тужно ме цвиљење.
61 Али по мôј смрти веће
тај на вријеме милос није;
јаох, једному, кî мучеће
без ње живе и умрије!
65 Тијеме брже још ће рити:
'Право жалит није овога;
мре достојно, тко одкрити
не хтје мрећи срца свога'.
69 Дај, дај боље, да чим душа
на изходу свом се врти,
да прî један уздах слуша
од љубави, негли од смрти.
73 Ах, мој листе изчезнути!
гди 'е прољетје мојијех лита,
упути се, веће упути;
ход', смјеј, моли, уфа', пита'!
77 Пита' у оне, кâ обстире
челу од прамâ круну злату,
од љубави, од ме вире
милос само, јаох, на плату!
81 Ја не питам тој савише
мојој срећи, мојој чести,
да на уздахе моје уздише,
да се боли мôм болести.
85 Ах, срце има прем камено,
љубовник се тој не вели,
тко уздисат свеђ љувено
своју драгу видјет жели.
89 Надалече да се одиле
од ње муке све љувене:
болес, уздах, јаде и цвиле,
ја узимам све на мене.
93 Паче, ах јаох, нова чуда
од љубави, у кôј стоју,
просит није мâ пожуда,
да она љуби љубав моју,
97 ер моја ако лијепа вила
жалос стјече, радос губи,
тер јој љубав није мила,
ја вик нећу, да ме љуби.
101 Само жудим, само просим
у живота мога сврси,
да на љубав, ку јој носим,
не гњеви се, јаох, ни мрзи,
105 тер за плату свега јада,
вај, у кому вас вик тужим,
да узхоће само сада,
да ју љубим, частим, служим.
109 Сад од мене, ах јаох, Боже,
у прилијепе ме госпоје
која ствар се мања може
од љубави питат моје?
113 Питам оно, што бранити
толи мање има она,
коли већма хоће бити
немилосна, неприклона.
117 Јаох, ер питам само, да је
угодна јој болес, која
јадно срце ме скончаје,
и с ње миром да 'е смрт моја.
121 На овому твом говору,
листе, кад га буде чути,
ако у лијепом свом позору
ишта видиш да се смути,
125 ти замукни мраморкоме,
тере чини, да ријеч друга
не изиде твâ прид њоме,
негли ова: 'Мре твој слуга!'
129 Ах, да узможеш кô по срећи
још пун жеље теј љувене
изријети јој тад мучећи
ове уздахе моје огњене:
133 Тако ријечју вријеђа' и слиједи,
пријека и худа, јаох, савише,
забранити ако одреди,
да уздише, тко издише.
137 Ну ако је намијенила
већ живота мога осуде,
тер узхоће моја вила,
да свакако умријет буде;
141 зарече се паче у себи,
не чут уздахе од љубави:
тко мре, уздах јес му тријеби,
да с њим живот свој остави;
145 али видећ, да свјетлости
себи обраћа све љувене,
ако, ах јаох, не с милости,
да дај сасма несмућене,
149 тад с уздасим даждећ грозно
сузâ ријеке, писмо, твоје
тужно сказање и жалосно
од љубави ријет ћеш моје.
153 Најпри'е почни: 'Кад упазих
ведра лица рај весели,
свијетло сунце очи дразих,
сладки поглед, мој дан бијели:
157 тада познах, вишња крепос
да сву објави влас велику,
сву уједно скупну љепос
стави у саму тву прилику'.
161 Тим мâ душа нагло ступи,
и у очи дође моје,
тер у један поглед скупи
свеколике силе своје;
165 туј љувенијех рај замира
становита, запањена
чудећи се чим разбира,
сва горјаше затрављена.
169 С једне стране чуда мила
разгледајућ сладко тима,
с друге љубав и ње дила,
бјех лед срцем, плам очима:
173 ну чијем се сладко пусти
жељен поглед размишљати,
лијепе очи, драге усти,
рајско лице, прам твој злати,
177 стат запањен пут једнога
веле могô нигда не би,
тај час би га од другога
притегнула жеља к себи.
181 Ах, коликрат чух се рити
ја уздишућ: 'Вишњи Боже,
да се како разлучити
свуд мој поглед ови може,
185 да бих тако одасвуди
гледајући у покоју
могао уживат у разблуди,
све уједно лијепу моју!'
189 Ер с једнога мјеста драга,
када друго гледат слидим,
чим ме ово, јаох, примага,
друго губим и не видим.
193 Одтада сам свеђ желио,
да затвори очи моје
љубав, смрт ли, да видио,
љепос не бих мању од твоје!
197 Ја одтада не упазих
доли умрлу свјетлос ни'едну,
кâ од љепости твојих дразих
има у себи зраку једну.
201 Све, што имаше свијет у себи
лијепа, драга и љувена,
мњаше ми се све при теби
кô прид сунцем тмаста сјена.
205 Лијепе жуђах рајске дике,
звијезде, сунце и небеса,
уколико бјеху слике
њих свјетлости твога уреса.
209 Тим већекрат стах вапити:
'Већ се битје ме раствори,
да ми је у рају изтакмити
љепости ове с онијем гори!'
213 Стога ужежен милим пламом
мој се огањ гојит пазих
сладцијех мисли драгом мамом,
тихијем вјетром уздах пласих.
217 Тим у мени свеђ горећи
таку плам је стекô крепос,
да ја не знам, али већи
огањ мој је, ал' твâ љепос;
221 јер да грозних суза није,
кијема болес, кâ ме мори,
на час врући плам полије,
да ме прешно не изгори,
225 ја не могућ ни'едан дио
огња угасит разгорјена,
јаох, живот би угасио,
љепирица ужежена:
229 тако иста се мука мени
милоснија веле каже,
негли урес твој жудјени,
гди је уфање ме најдраже.
2233 А то, ер сузе у плакању,
помагат ме не пристају,
и ако узрок мôм скончању,
и живот ми оне дају.
237 Плачем тако све ме вриме.
ну љубовник мучећ вику
под срдашцем огњениме
тајећ љубав му велику.
241 Тако горим вас у себи,
ну мој огањ скровен стоји,
није објављен још он теби,
кâ га ужеже и разгоји:
245 ја и љубав, нитко веће
ни домисли, ни се стави
од горуће, ну мучеће
и отајне ме љубави.
249 Моја младос трпи и куша
муке оне све најгоре,
осудјена које душа
посред пакла поднијет море.
253 Ну да 'е врх свих мука худа,
и највеће зло ћу рити,
не моћ једно, јаох, сред труда
прид вил драгом изустити.
257 Немилостан сасма паче
ни'е ни жесток сасма толи,
ер се цичи, дај, и плаче,
а не мучи у њем доли.
261 Мучим, и ако срце одправи
глас, за милос тву питати,
посред устî ријеч устави,
у уздах се пак обрати.
265 Али живот чезне и вене;
да су мучећ и уздаси,
вјетриц пршећ око мене,
да их не чује и не изгласи,
269 мучим, и ако глас икада
стан жестоцијех мука утече,
од бојазни и од јада
достигне се и присијече.
273 Ах, да гласе тве мучеће,
ке вик језик не отвори,
затрављена срца веће
чујеш, нијемо кô говори,
277 огњило би мо'е жалосне
тужбе изело, јаох, из стијене
срца твога, јаох, милосне
искре, ако не љувене.
281 Мучим, али бљедило је
на мôм лицу уписало,
јâох, да заман срце моје
разгорјену 'е огњу мало.
285 Веће, листе мој, се одправи,
гди у дружби мисли дразих
срце и душа мâ борави
понесена у уздасих.
289 Толи би те тко у путу
питô: 'Кî је труд највећи?'
реци: 'Тајат муку љуту,
жељу и љубав тву мучећи'.
