Љубдраг и Радмио
| Љубдраг и Радмио Писац: Иван Бунић Вучић |
Љубдраг и Радмио
Мој драги Радмиле, срцем те свим мољу,
пусти већ теј цвиле, пусти туј злу вољу.
Охај се Загорке, у вилах није вјере,
виле су све горке, пусте им намјере;
свака је проклета и с ћуди опаком,
врати се опета, врзи ју злом мраком.
Радмио:
Љубдраже мој верни, покоње у бриме
већ мени живјет нî, умријети пусти ме!
Кад неће вил моја смилит се на жива,
тот крив сам њојзи ја, суди ме за крива.
Ну прије нег буду умријет, ње љепос једина
једа ми буде ријет ка је мâ кривина;
ил познав истину, над мртвијем процвили
рекши: прав погину мој верни и мили.
Љубдраг:
Тужан ти је разговор, несрећни мој млаче,
што ће бит ње говор, што те она проплаче.
Море оре, сије жале, а хита вјетар плах
уфан'ја и хвале ко ставља у женах.
Жена је зле ћуди, крепка стат не може,
људи су прем луди ки се њој подложе.
Вијенац се њој вије, и тад се охоли
човјека кад збије и кад му одоли.
Тер ка се породи за служит човјека,
хоће да господи врх њега довијека.
Бјегућа и плаха за биљег харача
хоће од нас уздаха и цвила и плача.
Радмио:
Ако уздах, плач и цвил харач су угодни,
срећна је моја вил, срећније друге нî.
Покли сам толикој, а с рајске ње дике,
стратио да није број знати ми у вике,
кроз уздах горући, кроз грозне ме сузе
ни се она саврући, ни огањ мој здуну се.
Мој живот свршен сам, на ки она свеђ мрзи,
удунут мој ће плам, сврућиће ње прси.
Љубдраг:
Срце ми уједа, пастиру избрани,
тва тужна бесједа и душу обрани.
Чуј свјета чуј мога, гријех то је највећи
себе стрт истога за инијех хтјет стећи.
Тко путем мрак љуби, прем ласно може заћ,
а тко себе изгуби, мучно ће друзијех наћ.
Не дај се, не дај се усионој љубави,
негли ње охај се, негли ју остави.
Кô слана зелени, а зрелу житу даж,
цвијету мраз ледени, љубав је пораз наш.
Појатам, стајами није против толи вук,
против је кô нами љубави стрил и лук.
Ако она слијепа је, кô да те проведе?
Ако она гола је, чијем да те одједе?
Ако она дијете је, кô да ти свјета да?
Лук с стријелам у ње је, чијем да те извида?
На свако зло ће те слијеп водац довести,
свакому је од штете, врзи ју злом чести.
Млад се ш ње изгуби, а стари залуди,
тијем веће не љуби кадгод се пробуди.
Разумни сви веле вапијући у вас глас:
вај тому и леле ко се да њој у влас!
У њој је сваки јад и зло у њој свако јес:
труд, плач, мраз, лед, глад, град, бич, јед, смрт, гром и тријес.
Радмио:
Љубав ми указа млађахне у ме дни
усред ње образа слатки рај љувени,
ну брзо познах сам да су ње позори
не рај, нег пакљен плам кијем срце ме згори.
Тијем за мој плач и вај мâ младос невиде,
чијем сцијени изнаћ рај, у пако, јаох, сиде.
Љубдраг:
Та је ћуд љубави, она тијем варками
божанство све слави господећ над нами.
Пространа врата двор има она за уљести,
проз која пак надвор не можеш изљести.
Спрва ти пода мед и ине сладости,
за пак ти подврћ јед, отров и горкости.
Нуди те прије цвијетјем, а у њем змија је,
нуди те прољетјем, сред њега зима је;
у благој бесједи разблудне од виле
смрт нами одреди наоштрећ све стриле.
Погледом ведриме срце нам ужеже,
а прамом златниме замрси и свеже.
Свачија буд' одлука чуват се запрве
напета од лука веселе обрве.
Свак бјежи, бјежи свак од благе љепоте,
само очи један зрак душу ти ласно оте.
Ну ако те обрани, не болуј вас свој вијек,
ер новој твој рани ончас ћеш наћи лијек.
Ну дуго не чека' да те она похара,
мучно је наћ лијека рани ка се устара.
Радмио: Само лијек љубљени мени је мâ мила,
ка дава смрт мени што би ме лијечила.
Мâ вернос хтјела је срећни који уздар,
ну ми и смрт мила је, покли ми ње је дар.
Свршите, свршите, несрећна мâ лита,
даром се дичите, лијек се ини не пита.
Весело умријети млађахну мени је,
другога на свијети лијека ми, јаох, није.
Љубдраг: Уфан'ја не губи ни умри кроз љубав,
нег веће не љуби, тот ончас ти си здрав.
Сан и лас рађа обијес, а обијес љувезан,
љувезан пак несвијес да мрзиш себе и стан.
Ну за труд приони, кунем се теби ја,
лас и сан одгони, љубав ће утећ тја.
Испразнос њу вријежи, пићом цти и зене,
од труда свеђ бјежи, у тегу повене.
По празној памети, без мисли која је,
опћи она летјети и држат све стаје.
Коријепи зној и пот залудњу туј траву,
кô рало зли троскот и штетну коштраву.
Радмио:
У срцу и немоћ и драга мени је,
ако њих изет хоћ, срце изет тријеби је.
Није лијека мој рани, умријет ми је најдраже,
тим збогом остани, мој драги Љубдраже.
Љубдраг: Устав' се, устави и боље промисли,
Вишњи ти објави да пустиш зле мисли.
Ка кога несвијесна учини, сад свак знај,
за пуста обијесна и ш њом зла обичај.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Иван Бунић Вучић, умро 1658, пре 366 година.
|